RANO SAM SE NAVUKAO NA MAGIJU POZORNICE: Intervju Joakim Tasić, glumac

MLADOM glumcu Joakimu Tasiću nedavno je pripala prestižna nagrada "Miloš Žutić" Udruženja dramskih umetnika Srbije za ulogu Verthajmera u predstavi "Gubitnik". Stalni član Jugoslovenskog dramskog, tako je "pridružio" ovo priznanje ostalim nagradama koje su mu donele neki od naslova na repertoaru kuće ("Limeni doboš", "Sirano", "Natan Mudri", "Tit Andronik", "Edip"), a od 27. decembra gledaćemo ga i u kultnom Kovačevićevom komadu - "Sveti Georgije ubiva aždahu", u režiji Milana Neškovića.

foto Z.Jovanović

Tasić ima nesvakidašnji dar da svojom nenametljivošću (ponekad iz trećeg plana) bude primećen, prepoznat i po besprekornoj dikciji, "uzvišenoj glumačkoj kreaciji koju krase majstorstvo i intelektualni uvid" u samu srž predstave, bez obzira na prostor koji je njegovom liku zadat i namenjen. Sve to, kao na dlanu, vidljivo je iz zadatka u zadatak, a simbolično, dva Tasićeva najznačajnija priznanja nose imena velikih umetnika, Nebojše Glogovca i Miloša Žutića.

- Nažalost, uhvatio sam samo jedan deo Glogovčeve karijere,već u odlasku. Bio sam svedok njegovog pozorišnog stvaranja, uz jedan mali, kratki život u bifeu koji smo uspeli da razmenimo. Nismo igrali zajedno ni u jednoj predstavi, ali smo se u susretima po Dorćolu i pozorištu veoma lepo pozdravljali - kaže u razgovoru za naš list Joakim Tasić. - Neke divne stvari rekao je za moju predstavu "Ajnštajnovi snovi", veoma mu se dopala. Brzo je otišao, pa nisam imao čast i priliku da ga na sceni susretnem. A Miloš Žutić umro je pre nego što sam rođen...

o Odrasli ste u blizini scene, vaša majka Gordana Tasić bila je glumica užičkog pozorišta?

- Kasnije je radila i kao putujuća glumica, igrala po školama i vrtićima predstave za decu. Inače, do svoje sedme godine rastao sam u Batočini kod Kragujevca. Mama i baka imale su uzvišen odnos prema kulturi, prenele su ga i na mene. Kako je tata jednom rekao, okruženje mi je bilo kao u bajci, obraćalo se puno pažnje na stil i ukus. Odlascima u pozorište počeo sam da se "navlačim" na tu magiju, mada u početku nisam stremio ka njoj. Bilo mi je samo zabavno, neko lepo sklonište od svega.

foto Z.Jovanović

o Sa sedamnaest ste upisali FDU, a na prijemni ste došli vrlo samouvereno: kao vitez obučen u belo. Niste imali ni tremu?

- Obukao sam se tako jer sam mislio da je to nešto dobro i korisno. Postavljeno mi je čak i pitanje "da li ste uvek tako beli ili samo danas", a ja sam značajno odgovorio - "samo danas". Ali, nije da nisam imao tremu, tresle su mi se noge na ispitu! Samo nisam osećao veliku odgovornost da moram odmah da se upišem. Došao sam posle treće godine srednje škole i više me je zanimalo da vidim kako izgleda prijemni, a i čuo sam da je Biljana Mašić odlična profesorka.

o Prva profesionalna predstava, "Miloš Crnjanski" u režiji Ivane Vujić. Kako je izgledao vaš ulazak teatar?

- Još sam studirao i bilo mi je veoma zanimljivo. Teatralno, u svim mogućim značenjima. Divno iskustvo, i zato što sam bio par sa koleginicom s klase Milenom Radulović, kao mladi Crnjanski i Vida. Trebalo je pronaći ko je taj karakter kroz živa, nepredvidiva sećanja. Imao sam izuzetnu odgovornost prema piščevom liku i delu.

o Ulazak u JDP desio se sa "Slučajnom smrću jednog anarhiste". Gotovo iz poslednjeg plana plovili ste polako i sigurno ka prvom?

- Imao sam sreću da sam u podeli bio sa Đuričkom, Bokijem Dimitrijevićem, Rakočevićem. Divno su me prihvatili, bez ikakvih predrasuda prema mojoj mladosti i neiskustvu. Bili su prave drugarčine, takvi su ostali i dan-danas. Ako se mladom glumcu pruža podrška, samim tim sve postaje lakše. Nisam se borio ni za kakav prvi plan, gledao sam da ispunjavam svoje zadatke koliko mogu i pomognem predstavi, da se uklopim s novim partnerima i kreiramo nešto zajedničko.

o Osobena boja naslućivala se od početka, da bi u "Edipu" bljesnula punim sjajem: gotovo bez teksta, na kraju predstave i na malom prostoru?

- Svakako da postoji neki instinkt, ali je najvažnije odraditi zadatak do kraja. Ovde je bila kafana: ona mora da bude živa, a ja sam našao svoju nit. U "Edipu" smo svi pronašli svoje niše, zato predstava funkcioniše. Niko nikom ne smeta i svi radimo jedni za druge.

o U obrazloženju Žutićeve nagrade navodi se da u predstavi "Gubitnik" vešto dočaravate "ozlojeđenost, zavist i autodestruktivnost" svog lika. Kako to postižete?

- Shvatio sam da je jedini put do tih osećanja kopanje po sebi samom, a onda nastojanje da to nesebično podelim sa publikom. Da izađe na videlo, da probam da nađem gde je zavist u meni. A svi je imamo, pogotovo u našem poslu. Ali, cilj je da se iz tog osećanja što pre iskobeljamo. Moj Verthajmer, nažalost, nije u tome uspeo.

o Iz čega vam je bilo najteže da izađete?

- Ponekad je nešto jako zanimljivo, ponekad vas je tokom igranja mnogo potrošilo, uključujući nerve, adrenalin, neke strahove i podsvesne stvari. Ipak, glumački zanat je takav da ne ostavlja posledice već se pretapa u život... Predstava "Gubitnik" me je najviše "potrošila", i psihički i fizički, kroz situacije u kojima pokušavam da odem do kraja, da ispipam sve granice, a opet i da se zanatski zauzdam i ne rasplinem. Posle Verthajmera mi stvarno treba pola sata mira i nerazgovaranja ni sa kim.

o Koje su vam uloge posebno legle?

- Kad ste mlad glumac najlepše se osećate tamo gde imate najviše prostora. Bitno je i da ste svesni da učestvujete u predstavi koja priča neku važnu, za vas ili društvo, priču. To mi se desilo sa "Siranom", "Gubitnikom", "Limenim dobošom". Sve su to dobre predstave. Inače, ako odigrate dobru ulogu u lošoj predstavi ili ne verujete u njenu ideju - ne možete da budete posebno zadovoljni i srećni.

o U ulozi Rajka Pevca i predstavi "Sveti Georgije ubiva aždahu" (režija Milan Nešković) pojavićete se premijerno 27.decembra na sceni JDP?

- Živimo u drugačijem vremenu u odnosu na ono kada je predstava prvi put odigrana, sredinom osamdesetih na sceni Ateljea 212, u režiji Mucija Draškića. Kovačevićev komad i jeste klasik jer u različitim vremenima i na različite načine iznesi istu suštinu: mi se ne menjamo, korupcija nas jede i toga smo svesni. Mislim da ćemo ovom inscenacijom doneti jedno novo, modernije čitanje, sa blagim otklonom prema celom tom neosnovanom "srbovanju", u dijalogu sa našim vremenom. Moj Rajko je principijelan čovek koji ne da na sebe, veseljak u kafani, a opet nesrećan sa invaliditetom koji ga prati ceo život. I takav nikakav, nateran je da ode na front... Ne zna se ni gde živi ni šta radi, izgubljen u vremenu. Nažalost, slične okolnosti nam se stalno ponavljaju: taman sve krene, kad novi rat. A onda neki čojstveni ljudi ginu, bez ikakvog razmišljanja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije