"SREĆNA VODA" I ZA MENE KAO AUTORA JE OTKRIĆE: Intervju - Nenad Šaponja, pesnik

PRILIKOM nedavnog izjašnjavanja članova Velikog žirija za nagradu "Meša Selimović" koju "Večernje novosti" dodeljuju za knjigu godine, u najužem izboru našla se i pesnička knjiga "Srećna voda" Nenada Šaponje (1964) koja je dobila 12 glasova.

Foto Privatna arhiva

Prisutan na književnoj sceni više od tri i po decenije ovaj istaknuti pesnik i esejista, književni kritičar i putopisac objavio je niz knjiga za koje je dobio Brankovu nagradu, "Miroslav Mika Antić", "Moma Dimić", "Milan Bogdanović", "Laza Kostić".

Jedan od "Mešinih" kritičara je primetio da u "Srećnoj vodi" pevate o igri istine i privida u ljudskom životu. Slažete li se s tim?

- Sa čitaocem se - a kritičari su pre svega čitaoci - teško ne složiti. Uvek u kritikama otkrivam nešto novo i radujem se tom širenju prostora smisla. Inače sam, kao pesnik, uvek na drugoj strani od zakovanih istina i "sigurnih" tvrdnji. Daleko sam i od filozofije koja se bavi "istinama" i "prividima". Knjiga "Srećna voda" je i za mene kao autora bila otkriće, put na kome sam kao čitalac uvek drugačiji. Neizmerno mi je drago kada osetim kod drugih čitalaca prepoznavanje energije koja eruptivno teče iz stišanosti te knjige. To je onaj ideal nepotrošive knjige ka kome sam uvek težio kao pesnik.

U ovoj knjizi ima i ljubavnih stihova. Da li se i koliko odnos prema ljubavi menja u ovim našim prozaičnim vremenima?

- Ljubav je tako bitan indikator naše duše. A duša i duševnost jesu najčešće mera i prostor u kome pesničke slike prepoznaju svoju najstabilniju dejstvenost. Neko će reći - može da ima u poeziji i ovog života vidljivog, i slika njegovih prozaičnih vremena - ali ja sam siguran da ono što je najtrajnije, a tiče se onog najneuhvatljivijeg, naše duše, dakle, postoji daleko iza buke i besa svakodnevice. To je svet koji se direktno opire svakodnevici koja je jasna i predvidljiva, često sasvim banalna. A kako pak u poeziji progovoriti na ljubavne teme, nije stvar samo inspiracije, već pre svega dubokog jezičkog prepoznavanja i artikulacije. Ljubavna pesma mora da je uvek živa, da otkriva sebe u drugom, i drugog u sebi, da bude transmisija zauvek mogućeg. Pri tome, znamo to dobro, mnoga jezička sredstva i pesničke slike su u tom prostoru davno već potrošene. Mora se doći do novih metafora, do novih značenja, mora se proširiti polje smisla. Moramo uspostaviti novi dogovor sa slutnjama vlastite duše.

Primećeno je da vaše pesništvo traži veoma pažljivog čitaoca. Da li razmišljate o prijemu i odjeku vaših pesama?

- Kada je pesnik izvan poezije, to jest kada nije pesnik, može da razmišlja na takav način. Kada piše, kada živi tu stranu svoje duše, njemu je bitno da dođe do prepoznavanja te svoje idealne pesme. Pažnja je neobično bitna kada su nam najvažnije stvari u pitanju. Ali to ne znači da je moje pesme teško čitati. Jedan urednik iz Indije mi je svojevremeno skrenuo pažnju da su neke od tih pesama lako razumljive i dečjem uzrastu. I ja mislim da neke jesu. Lično, nemam problema sa komunikacijom sa čitaocima - knjiga "Psihologija gravitacije" je nakon godinu dana doživela i drugo izdanje, kritička recepcija je neobično velika za naše prilike, a nova sredstva komunikacije omogućavaju da primite i dosta ličnih poruka iz kojih se vidi da je uprava ta pažnja i bila potrebna današnjem čitaocu koji u stvari živi u jednom vremenu antipažnje. U vremenima rasfokusiranosti, fokusiranost je privilegija. Krajem prošle godine, imao sam nekoliko čitanja u Poljskoj, gde je "Psihologija gravitacije" već prevedena, u Temišvaru, gde me dočekalo drugo izdanje knjige "Slatka smrt" na rumunskom, i na jednom pesničkom festivalu u Istanbulu, i svugde, i na drugim jezicima, komunikacija sa publikom je bila izvrsna. Imam utisak da je upravo ta investicija pažnje u ono što se čita ili sluša bila ključna za ulazak u suštinu stvari. Dakle, pažnja nije otežavajuća okolnost, već je nagrada onome ko dopre do nje.

Koliko je bavljenje književnom kritikom uticalo na vaše stvaralaštvo u poeziji? Da li ste bili stroži prema sebi?

- Svakako. U kritici se morate potvrditi kao superioran čitalac, inače vaše tumačenje vašeg čitanja i razgovora sa drugim umetničkim delom, ne bi imalo baš previše smisla. A ako i sami imate dar i potrebu za kreacijom vlastitog, onda vam se otvaraju sasvim novi prostori. Naravno, visoki kriterijumi, zahtevaju strogost koja ima smisla tek ako se najpre sprovodi prema sebi. I to je možda put da dođete do esencijalnosti u poeziji. Bavljenje drugim stvarima i aktivnostima u književnom polju omogućuje vam da to seme suštine sačuvate za svoju pesničku sliku sveta.

Po struci ste psihijatar, šta je presudno uticalo da se rano opredelite za književnost?

- Kao i svaki sudbinski put, i put u književnost je posledica srećnih životnih okolnosti, ali i veliko i sasvim neizvesno iskušenje. Kada čovek otkrije knjige, počne da ih čita, i uđe u tu vrstu "sveta izvan sveta" ne može znati da će postati pisac. To najčešće izgleda kao nepotrošiva mogućnost neostvarivog ideala. Od najranijih dečjih godina posećivao sam taj magičan svet, a kao student medicine (a ne književnosti!, što bi se činilo uobičajnijim) počeo sam da pišem kritičke izveštaje iz boravka u tom svetu za književne časopise i dnevne novine, da bih u nekom studentskom uzrastu i objavio knjigu "Đokonda ili poema u 24 podsmeha" za koju sam 1990. godine dobio poslednju Brankovu nagradu u bivšoj Jugoslaviji. Računam da sam od tada pisac. Kasnije sam počeo i specijalizaciju iz psihijatrije, ali nikada u tome nisam video neku preteranu vezu sa mojim knjigama, osim jedne stručne koju sam pre trideset godina objavio. Od tog vremena sam isključivo profesionalno posvećen književnom radu.

Foto Privatna arhiva

Kulturni centar Vojvodine "Miloš Crnjanski" na čijem ste čelu protekle četiri godine sve je prisutniji u javnosti. Kako vidite dalji put ove institucije?

- Evo sada, posle skoro četiri godine, mogu da kažem da je ta institucija na pravom putu ispunjenja svog smisla i strateškog plana. To je danas jedna od važnih kota kulture ne samo onoga prostora koji  je bard naše kritike Draško Ređep nazivao rado nekada "Srpskim severom" a nekada "Vojvodinom, našom starom", već i šire kulturne scene naše države. Kada sam došao na čelo te kuće, prepoznavao sam mnoge potencijale i tako malo konkretno realizovanog. Danas sam zaista ponosan na način na koji se ovde prepoznaje i istinski afirmiše naša kultura. Nasuprot tendencijama "kulturne egzitacije", odnosno sklonosti utapanja kulture u obrasce popularne kulture, što je u stvari put u nigdinu za esencijalne domete nacionalne kulture, u ovoj instituciji divnog imena "Miloš Crnjanski" pokušavamo biti dostojni velike estetike ovog našeg pisca. Paralelno se krećemo kreativnim stazama promišljanja najvrednijih domena naše tradicije i savremenosti.

Mnogobrojni utisci sa sajmova

PROTEKLIH godina učestvovali ste na sajmovima knjiga u Parizu, Buenos Ajresu, Istanbulu, Jerusalimu, Pekingu, Frankfurtu, Kairu... Kakve utiske nosite?

- Utisci su toliko brojni da su morali da uđu u jednu knjigu naziva "A Brisel se da prehodati lako", koja je već imala tri izdanja i dobila nagradu "Moma Dimić". Pokušaj odgovora na vaše pitanje bi me možda naterao da krenem u avanturu pisanja još jedne.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije