BILO JE I KLECANJA, ALI SMO OSTALI DOSLEDNI I SLOBODNI: Knjiga Nenada Brkića "San i java - Zvezdara teatar" o četiri decenije postojanja

NISMO imali novac. Nismo imali podršku vlasti. Nismo imali svest u šta ulazimo. Imali smo ideju. Imali smo smelosti da krenemo u realizaciju te ideje. Imali smo smelosti da razvežemo neke teme koje su bile zavezane. Imali smo prijatelje. Imali smo javnost.

foto M.Trninić

Ovako na prvim stranicama knjige "San i java - Zvezdara teatar" (u izdanju "Čigoje") o počecima našeg najangažovanijeg pozorišta svedoči njen nekadašnji direktor Nenad Brkić. Čovek koji je na različite načine, i bukvalno i programski, gradio ovu kuću: od njenih "prapočetaka", do zvaničnog odlaska u penziju 2009, pa i pet godina nakon toga. Tvorac prvog idejnog projekta, Nove scene, modela poslovanja, akter i posrednik u ključnim dešavanjima tokom društvenih previranja, autor scenografija... Pozorišni zaverenik koji je sa Aleksandrom Popovićem, Dejanom Mijačem, Egonom Savinom, Milošem Lazinom, Paolom Mađelijem i Geroslavom Zarićem, činio prvi neformalni umetnički savet koji je postavio postulate jednog novog teatra. Scenu za angažovanu domaću dramu, nasuprot prilično okoštalom pozorišnom životu tih ranih 80-tih godina prošlog veka. Prva subverzivna predstava i inicijacija desila se s "Mrešćenjem šarana" Ace Popovića, koje je odbilo da postavi Narodno pozorište Pirot, a Beogradsko dramsko dugo držalo u fioci. Na Zvezdari ga je režirao Dejan Mijač 8. oktobra 1984. Ostalo je istorija. A kako je sve počelo?

- Posle studentskih demonstracija 1968, počeo sam da radim u Domu kulture Studentski grad koji je otvoren 1971. godine. U to vreme Opština Zvezdara imala je problem sa Domom kulture "Vuk Karadžić". Bila je to institucija koja se više bavila obrazovanjem, filmskim sadržajima i tribinama. Ponudili smo im svoj program, a njen obavezan deo bio je pozorište - objašnjava Nenad Brkić. - Predložio sam novi model funkcionisanja. Uradio sam 1983. idejni projekat adaptacije i rekonstrukcije nove scene, sa idejom da bude angažovana, adaptibilna (u tehničkom smislu), tržišna, s praizvedbama domaćeg teksta. Da po odbitku troškova 70 odsto prihoda pripada autorima i glumcima, a preostali deo pozorištu. Takav je bio koncept na početku, takav je ostao do danas.

Bata Stojković, Nenad Brkić i Dušan Kovačević , Foto iz knjige "San i java - Zvezdara teatar" Nenada Brkića

Prostor se našao u Ulici Milana Rakića 38, koji je Opština Zvezdara dala na korišćenje Domu kulture "Vuk Karadžić" - devastirana zapuštena zgrada koja je služila kao magacin. Uz veliki pregalački rad, stvoren je pozorišni prostor u kome je izvedena prva predstava. Samo petnaest dana kasnije i druga, "Ratnički rastanak" (po motivima Ćopićeve proze) u režiji Egona Savina, a nešto kasnije i Brešanov "Nečastivi na Filozofskom fakultetu" u postavci Vide Ognjenović. Publika je pohrlila, zaintrigirana hrabrim i drugačijim repertoarom teatra koji se etablirao već prvim naslovima. Oduševljenje publike, očekivano, nije delila i vlast: već posle generalne probe i pretpremijere "Mrešćenja šarana" počela je rasprava po partijskim forumima. Prvi direktor Pero Đurđević bio je izložen velikim pritiscima, a vlast je (po)verovala da je najbolja reakcija - ignorisanje. Priča se da je Slobodan Milošević, tada predsednik Gradskog komiteta SK Beograda, rekao: "Pustite ih, neka se deca igraju"... Godinu dana posle otvaranja desila se praizvedba Popovićevog "Pazarnog dana", u režiji Gorana Markovića: u ulozi Voje Brajovića "prepoznat" je Josip Broz. Posle premijere zatraženo je da se predstava skine sa repertoara.

- Put Zvezdara teatra obeležen je ljudima koji su ga stvarali. Đurđević je bio prvi direktor, partijski čovek, radio je u Univerzitetskom komitetu, studirao u Zagrebu i završio akademiju u Beogradu. Imenovan je za direktora "Vuka" da bi tu kuću oživeo. Prihvatio je naš koncept i apsolutno stajao iza njega. U toj fazi, kada je Zvezdara teatar funkcionisao kao deo "Vuka Karadžića", imao je ulogu gromobrana - ističe Brkić.

Sa Matijom Bećkovićem, Foto iz knjige "San i java - Zvezdara teatar" Nenada Brkića

Đurđević je odbio da skine "Pazarni dan". Usledila je petosatna partijska diskusija (Opštinskog i Gradskog komiteta), većinom glasova predstava je opstala, uz uslov da se iz teksta izbaci rečenica "kako da mu ne verujemo kad na malom prstu nosi briljantni prsten ko kukuruz veliki". Bio je to prvi, piše Brkić, od prelomnih momenata za opstanak Zvezdara teatra. Usledile su "Tetovirane duše" Stefanovskog (1986) u režiji Unkovskog, predstava koja je te godine proglašena najboljom u Jugoslaviji. Uprkos uspesima, društvene i političke teme koje je teatar otvarao vlastima su bile neprihvatljive, a u tim okolnostima rad gotovo nemoguć.

- Na kraju je Đurđević morao da ode 1987. godine. Sami smo se finansirali, morali smo zgradu da dovedemo do iole upotrebljivog stanja, trpeli smo finansijske (jer, delimično nam je još pomagala Opština) i političke pritiske. Bilo je to vreme samoupravljanja, direktore ustanova birali su radni ljudi i lokalna samouprava. Borili smo se da posle Pere ne dođe neko ko će promeniti koncept, već biti deo tima. Izabrali smo Živorada Žugića, drugog direktora "Vuka", čoveka koji je bio privržen pozorištu. Ekonomista, pre toga je vodio KUD "Španac". Teško se nosio s pritiscima, pa je spasonosno rešenje bilo da kao umetnički direktor dođe Milorad Vučelić. Te 1987. radio je u NIN-u i bio u političkoj nemilosti. Narednih pet godina predstavljao je garanciju za našu programsku koncepciju i, na kraju, odigrao ključnu ulogu u odvajanju Zvezdara teatra od "Vuka". Žugić je smenjen jer se kolektiv podelio, Opština je donela odluku da 1990. uvede prinudnu upravu.

U međuvremenu, pažljivo se i dalje osmišljavao repertoar. Dušan Kovačević je "Radovanom" i "Maratoncima" proslavio Atelje 212, dok je "Balkanski špijun" imao praizvedbu u JDP. U leto 1986. Bora Todorović je "šapnuo" Brkiću da Kovačević piše novi komad, sa opaskom: "Evo ti njegov telefon, ali kontakt treba da bude poverljiv, da konkurencija ne bi saznala". Pao je dogovor za "Klaustrofobičnu komediju" i odluka da je režira Duško, lično. Ovim potezom, piše Brkić, otvoreno je novo poglavlje, a Kovačević postao brend kuće. Vatreno rediteljsko krštenje (uz pomoć Dušana Jovanovića) desilo se 1987, Bata Stojković je doživeo trijumf sa ulogom Save odžačara. Na predstavama ("Original falsifikata") počeli su u gledalištu da se pojavljuju i najveći disidenti, Milovan Đilas i Dobrica Ćosić. Bila je to "crvena marama" pred očima vlasti, čija se kulminacija desila sa premijerom "Profesionalca" početkom 1990.

- Za prinudnog upravnika imenovan je Dušan Đurašković, dotadašnji upravnik "Laste". Čovek nije bio iz naše branše, dobio je zadatak da sredi stanje u "Vuku" i promeni programsku politiku. "Original falsifikata", bio je za ideologe kap u prepunoj čaši. Vučelić je sigurno imao problema, ali je branio koncept. Kada je Udruženje dramskih objavilo štrajk po pozorištima, i Zvezdara je prekinula rad. Predsednik UDUS-a bio je Dragan Nikolić koji je sa Vučelićem i drugima pregovarao sa Gradom i Opštinom. Javnost uznemirena, novinari i publika na našoj strani. Nađeno je rešenje da se formira nova institucija koja će izaći iz "Vuka". Tako je nastao Zvezdara teatar, a tek dve godine kasnije Skupština grada donela je odluku da uđe u mrežu javnih ustanova od značaja za Grad Beograd.

"Klaustrofobična komedija", Foto Mitar Trninić

U martu 1991. izvedena je Kovačevićeva "Urnebesna tragedija": proglašena je iste godine najboljom predstavom u anketama NIN-a i "Večernjih novosti"

- Posle Vučelićevog odlaska na čelo RTV Vojvodina, imenovan sam prvo za v.d. onda i direktora Zvezdara teatra, kojim sam rukovodio od 1992. do 1998. godine. Nisam imao političku moć ni javnu težinu kakvu je imao Vučelić, niti posle njega Dušan Kovačević. U Zvezdari su Kovačevićevi komadi već uveliko bili prisutni, a njegov umetnički autoritet veoma važan za pozorište. S Batom Stojkovićem sam se dogovorio, bez razgovora s Duškom, da pokušamo da ga ubedimo da prihvati funkciju umetničkog direktora. Bilo je to 1995.

"Dr Šuster", Foto Mitar Trninić

S mesta direktora Brkić se povukao tri godine kasnije:

- Vlast u Gradu nalazila se u rukama SPO, oni su imali svoje interese i gledanje. Ne znam s kakvim ambicijama, ali su želeli da kontrolišu pozorište. Isticao mi je mandat. Svestan da ga neće produžiti, rekao sam da ćemo mi predložiti rešenje. U međuvremenu, na sednici Gradske skupštine, a da to nismo ni znali - jedna tačka glasila je "izbor direktora Zvezdara teatra". Naša sreća je što radikali nisu prihvatli dnevni red, pa je sednica odložena. Novinari su me o svemu obavestili, nastala je afera, pa je gradska vlast odustala od svojih pretenzija. Bata Stojković i ja zamolili smo Duška da prihvati funkciju direktora, mada on o tome nije ni razmišljao. Uputili smo predlog i imenovan je na sledećoj sednici. Ostao sam u pozorištu, radio ono što i do tada - kao izvršni direktor, operativne poslove i ostale stvari. Funkcionisali smo kao porodica, sve do mog odlaska u penziju.

"Pazarni dan", Foto Mitar Trninić

Bilo je tih sezona mnogo "istorijskih" trenutaka. "Đeneral Milan Nedić" Siniše Kovačevića (u režiji Jovice Pavića) našao se na repertoaru, a patrijarh Pavle izrazio je želju da vidi predstavu i, ukoliko je moguće, sretne Nedićevu ćerku Anđeliju, inače njegovu vršnjakinju. Na predstavi su sedeli zajedno, suočeni "sa istorijom i našim tragičnim sudbinama". Na kraju izvođenja, tog marta 1994. ustala je cela sala, pa i patrijarh. Glavni protagonista Bata Stojković prišao je Njegovoj svetosti na korak. Patrijarh je Bati spontano pružio ruku, a majstor scene kleknuo na desnu nogu i poljubio mu ruku... "Bilo je to veče velikog blagorazumevanja, sasvim retkog u ovom vremenu isključivosti", beleži pisac.

Za pozorišnu javnost i istoriju Zvezdara teatra, do današnjih dana, ostao je intrigantan odnos dvojice dramska gorostasa - Ace Popovića i Duška Kovačevića.

- Njih dvojica odranije su imali neke nesporazume. Aca je kritikovao Kovačevićevu prvu dramu i mogu misliti kako je to Dušku palo kao mladom piscu. Kasnije se Aca zbog toga pokajao... Moram da kažem da Duško nikada nije sprečavao Popovića da radi u Zvezdari, s čijim komadom je i otvoren teatar. Popović je već bio bolestan kada je izrazio želju da se "Baš bunar" postavi na našoj sceni, i to u sopstvenoj režiji. Duško se složio i ta predstava je otvorila Bitef s Acinim portretom. Kovačević je bio i na promociji Popovićevih "Izabranih drama" u Domu omladine. Njihovo pomirenje je nesporno. Veče uoči Acine smrti, njegovi "Ljubinka i Desanka" premijerno su izvedeni u Ateljeu, dok se istovremeno prva repriza "Baš bunara" izvodila u Zvezdari. Prisustvovao je premijeri, a onda je došao u Zvezdara teatar na rođendan kuće - 8. oktobra. Sa suprugom je te noći kasno otišao kući. Ujutru mi je njegova Nena javila da je umro. Došao sam u njihovu garsonjeru. Ležao je u svečanom odelu koje je nosio prethodno veče, crni polucindar bio je pored njega. Nadrealna scena: u maloj, skromnoj sobici, na jedinom krevetu koji postoji, leži veliki Aleksandar Popović...

Patrijarh Pavle sa glumcima, Foto Mitar Trninić

Skroman po prirodi, naš sagovornik nerado govori o svojim, nespornim zaslugama u stvaranju Zvezdara teatra. Na tek stotinak stranica zabeležio je sve važne događaje, kao i ime svakog čoveka koji je, na bilo koji način, učestvovao u radu kuće. Potpisao je i scenografije za predstave "Lari Tompson - tragedija jedne mladosti", "Generalna proba samoubistva", "Život u tesnim cipelama", "Kumovi", "Doktor Šuster", "Hipnoza jedne ljubavi". O motivima za stavaranje ove knjige, kaže:

- Hteo sam da osvetlim ideje i ideale jedne generacije, da skeniram vreme. U tih 40 godina toliko je istorije prošlo kroz nas... Pozorište uvek, u političkom i društvenom smislu, deli sudbinu svog naroda. Bilo je i nekih klecanja, ali smo ostali dosledni i slobodni. Pozorište tvore razni ljudi - od onih na sceni, do onih koje ne vidite. Po pravilu ih zaboravljamo, a svako zaslužuje da se pomene. Ti i takvi ljudi nisu se bunili ni kada su kasnile plate i honorari, sve se tolerisalo zarad kuće. Ovo delo završavam svojim snom - novim zdanjem koje je već trebalo da bude izgrađeno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije