HUMOR IMA MOĆ DA RAZGRADI STRAH: Intervju - Đorđe Kosić, dramski pisac

PRIČA o sudbini dvojice glumaca koji su po kratkom postupku streljani 1944, ali i drugima koji su polagali račune "narodnoj vlasti", pretočena u dramski tekst "Centrala za humor" Đorđa Kosića premijerno je izvedena (u režiji Olje Đorđević) na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta.

foto N.Skenderija

Likovi nose imena onih čije seni još lebde nad pozornicom nacionalnog teatra: Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić, Žanka Stokić, Nikola Popović, Mirko Milisavljević i Ljubinka Bobić.

- S jedne strane, to je nedovoljno poznata priča koja zaslužuje da dođe ponovo u prvi plan, o glumcima koji su izgubili život ili osujećeni da se popnu na scenu, kao što je slučaj za Žankom. S druge strane, veoma je psihološki zanimljiva. Sva lica u drami odabrana su zbog toga što ih je Nikola Popović, glumac u Narodnom pozorištu i partizanski komesar, kad se vratio iz rata stavio na spisak i po njemu privodio ljude - objašnjava u razgovoru za "Novosti" pisac Đorđe Kosić. - Neki od njih su, zaista, aktivno igrali za okupatora i zarađivali tokom rata. Takvi su bili Jovan Tanić, Aleksandar Cvetković i Žanka Stokić, ali imamo i još dva imena (Ljubinka Bobić i Mirko Milisavljević) koji se ne uklapaju u ovaj kriterijum. Već ta činjenica "mirisala" je da je reč o nekoj privatnoj razmirici. Krenuo sam iz te zanimljive situacije i u istraživanju sa dramaturgom Jefimijom Sekulić, pronašao izvore o proslavi gde se Milisavljević zamerio Popoviću jer je održao govor u kome ga je ismevao.

o Kažete da postoje dva načina na koji može da se gleda na Popovićevo razračunavanje s glumcima?

- Jedno je ideološko, a drugo privatno. Tanić i Cvetković streljani su bez suđenja. Ne zna se tačno ni gde ni kad, pa ni gde im je grob. Poznato je samo kad su poslednji put viđeni. Mrak. Kako god da su sarađivali i zaradili tokom rata, onemogućeno im je osnovno pravo - da im se sudi.

o Žanka je osuđena na gubitak građanske časti, a kakav je "greh" imala Ljubinka Bobić?

- To je nejasno. Pratio ju je glas da je velika zavodnica. I sama je volela o sebi tako da govori. Postoje insinuacije da je bila Nikolina ljubavnica, ali ono što je sigurno - nigde nije igrala tokom rata. Ne zna se ni kako se izdržavala, sve je rekla-kazala. Kad sam pisao komad trudio sam se da sve likove branim, pa i nju. Moguće je i da se snalazila, šila, prala, radila šta je mogla za koricu hleba.

o Nije igrala zbog ličnog stava ili sticaja okolnosti?

- Definitivno, stava. Nemci su insistirali da se radi. Hteli su da održe privid da je sve uobičajeno, čak i bolje. Bombardovali su Narodno pozorište 1941, ali su ga veoma brzo obnovili. Insistirali su na postavljanju novih predstava, želeći da stvore sliku normalnog života. Sigurno je i Ljubinka trpela pritisak. O njenoj odvažnosti se ne govori dovoljno.

foto M.Janković

o Postoji mišljenje da Popović nije bio bogzna kakav glumac i da je ova činjenica mogući razlog njegove frustracije?

- Čitao sam razna svedočenja iz tog perioda. Nedavno sam radio adaptaciju za predstavu "Više od igre" i baš njen autor Slobodan Stojanović ostavio je zapis o Nikoli. Po svemu sudeći, bio je prosečan. Imao je, na papiru, uspešnu karijeru. Režirao je kasnije i neke filmove. Verovatno je i pitanje ljubomore: Tanić i Cvetković bili su izvrsni glumci. Ne samo komičari, igrali su i velike dramske uloge. Cvetković je važio za jednog od naših najvećih pozorišnih umetnika, živa legenda. Nešto kao pokojni Glogovac - vrhunski glumački kalibar.

o Tanić je 1944. otišao u partizane, ipak, to ga nije sačuvalo od prekog suda?

- Veoma je interesantan lik. Kao da je otelotvorenje cinizma i humora. Prisustvovao je nekom četničkom zboru u selu Ba, potom u nedićevskom kampu za reformaciju omladine (gde je igrao "Jazavca pred sudom"), kasnije se priključio partizanima. Čini se da je na život gledao kao na komediju. Mislim da je bez blama, na kraju, navukao i partizansku uniformu. Za Cvetkovića, pak, imam utisak da je bio usmeren na svoju profesiju, da je živeo na pozornici i za nju. Jedino ga je bio glas da je kockar. Interpretirali smo ga kao čoveka koji se nije previše osvrtao na spoljašnji, realni svet, niti se javno ideološki deklarisao.

o Posmatrate li ih kao tragične junake u tragičnom vremenu?

- Zavisi od perspektive. Kad je počeo rat Popović je uzeo pušku i otišao u šumu, u partizane, da se bori za slobodu i protiv okupatora. Oni su ostali da glume. S druge strane, bili su životno ugroženi i nisu radili zato što su hteli. S treće - veoma su dobro zarađivali. Dosta je kompleksno. Tragično je, svakako, jer su njih dvojica streljani po kratkom postupku. Žanka je, pak, doživela suđenje bez prava na branioca, čak ni po službenoj dužnosti. Da li su bili svesni šta su radili, otvoreno je za diskusiju i, naravno, pitanje je koliko možemo da sudimo iz današnje pozicije. Nemci su se svetili svakom ko je pružao otpor, zato može da se smatra i da su ucenjeni...

o Zašto se Nušić nije igrao u Narodnom tokom rata?

- Mislim da ima veze sa repertoarskom politikom okupatora. U Narodno pozorište obično su dolazili Nemci, oficiri, bio je to hoh art - visoka umetnost, klasici. Nušić im nije bio interesantan. Centrala za humor je igrala van nacionalnog teatra (na Kalemegdanu, Kolarcu) i izvodila komade za narod. Uglavnom neke pučke skečeve, opskurne naslove. Recimo, "Mlekadžika Mica". Pravi bulevarski teatar sa improvizacijama, ismevanjem ljudi sa sela, humorom na temu inflacije, rata. Išli su dosta hrabro u nekom trenutku. Jedan od komada koji su se igrali zvao se ratna komedija "Minut posle deset" - o trgovcu iz Jagodine koji se zatekao u Beogradu minut posle policijskog časa. Koliko su mogli, bili su subverzivni. A broj ljudi koji je gledao njihove predstave bio je neverovatan: kroz proleće i deo leta pogledalo ih je oko 150 hiljada ljudi.

o Srbija je, kako neki kažu, tih "veselih četrdesetih" bila i ratište, i stratište, i glumište?

- Dosta detalja se izgubi kad se bavite statistikom, ali kada dublje uđete, shvatite da je bilo jedno suludo vreme. Dok obešeni ljudi vise na Terazijama, glumci prolaze pored njih i igraju u svojim predstavama. Budite hrabri, pa recite "ja neću da igram"! To je etičko pitanje bez odgovora. Kad uđete u njihove pojedinačne sudbine, počinjete da ih razumete. Sve, pa i Popovića.

o Floskula "ja samo radim svoj posao" ostaje upitna?

- Nema zbora, koliko god da je to njihov zanat, umetnici imaju veću odgovornost nego pekari. Ljubinka Bobić bila je žena iz naroda koja je sve sumirala jednom rečenicom: "Nisam mogla da se smejem dok moj narod pati". Mislim da je bila svesna svoje odgovornosti... Istorija je ovu dramu napisala, mi smo je samo uobličili i domaštali.

o U kom žanru ste pisali komad?

- Naslovio sam ga "Centrala za humor - ratna tragikomedija", kao mali omaž njihovom "Minut posle deset" koji su nazvali ratna komedija, jer nisu mogli da ga nazovu tragikomedijom. Naša predstava je, definitivno, tragikomedija jer su dvojica glumaca tragično završili, a njihov put bio je potpuno - blesav. Hrabar,ali i blesav. Njihov način borbe odvijao se kroz komediju, zato što ona ima subverzivnu moć da razgradi strah i diktatorske režime ismevanjem. Mislim da su bili svesni gde će ih to odvesti... Tanićeva posvećenost komediji je stav da ona može, bez ikakve diskriminacije, svemu da se podsmeva. To je zanimljiva tema i danas, kad imamo tu političku korektnost koja određuje šta može da se ismeva, a šta ne.

o Da li je zbog "političke korektnosti" neke stvari, uopšte, teško i preispitivati?

- Za komediju je potrebno kritičko promišljanje, u tome je stvar. Uvođenjem onoga o čemu sme i o čemu ne sme da se govori, već smo na putu za jedan totalitaran način razmišljanja. Čim se postavi paradigma "u ovo ne sme da se dira", meni je problematično.

o Primetna je tendecija da pisci često podilaze talasu određenih, poželjnih ili pomodnih tema?

- Pomodarstva u umetnosti je bilo i uvek će ga biti. Lično, uvek razmišljam koliko me neka tema dotiče i koliko je relevantna za čitaoce. Nastojim da budem out of the box. Uostalom, tema ne opravdava delo. I opet se vraćamo na političku korektnost. Dolazimo do demagogije da ako neko počne da kritikuje umetničko delo, autor ga optužuje da je, na primer, šovinista. U vreme kad sam bio na masteru u Zagrebu, izrazito je bila popularna ispovedna dramaturgija koja je i kod nas doživela zalet. Za mene je bilo značajno da "prepoznam" da me to, jednostavno, ne zanima. Reč je o vrlo proživljenim, otvoreno biografskim tekstovima, bez četvrtog zida. Na taj način, ulazite u prostor za dilemu: da li kada preispitujete neki tekst diskreditujete njega, ili život autora. Svakako, više volim da utemeljim priču u nekom istorijskom trenutku. Istorija se često ponavlja, pa kroz prošlost ljudi mogu jasnije da prihvate komentar ili istinu o sadašnjem trenutku.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije