Kultura

HUMOR KAO PREČICA DO ISTINE: Dve decenije od smrti reditelja, glumca, pisca, pedagoga Miroslava Belovića (1927 - 2005)

Vukica STRUGAR

30. 03. 2025. u 14:11

MISLIM da će 21. vek biti u znaku nauke i umetnosti. Mi samo treba da uđemo u njega iz ovog poslednjeg kruga Danteovog pakla.

ХУМОР КАО ПРЕЧИЦА ДО ИСТИНЕ: Две деценије од смрти редитеља, глумца, писца, педагога Мирослава Беловића (1927 - 2005)

Ovako je krajem devedesetih "proricao" reditelj, pisac, glumac, pedagog Miroslav Belović (1927-2005), koji je preminuo na današnji dan pre dve decenije, ne sluteći da će svet potonuti još dublje i da pakao nema dno, pa ni poslednji krug. Svestan svog skorog odlaska, na pitanja prijatelja šta radi, odgovarao je da čeka da se spusti zavesa. Umetnik je bio svestan da sve ima kraj, samo što se za razliku od pozorišta, u životu posle spuštanja zavese ne čuje aplauz...

Prvi put je Belović zaigrao u Omladinskom domu u Čaplinovoj ulici, u predstavi po jednoj Čapekovoj pripoveci. Reditelj je bio naš prevodilac Dragoslav Andrić. Bilo je to novembra 1944.

- Anica Savić Rebac uvela me u čudo antičke tragedije i lepotu horova. Zatim sam radio u Narodnom pozorištu, otišao na studije u Lenjingrad, usledile su studije na našoj akademiji, onda su me poslali u Englesku, u Stratford na Ejvonu, potom sam ceo život proveo u Jugoslovenskom dramskom - govorio je o svom pozorišnom putu Belović. - Trideset pet godina radio sam tri seanse: ujutru probe u JDP, pola sata odmora za ručak, pa časovi na pozorišnoj akademiji po podne. Uveče opet u pozorište, Akademsko, gde sam bio rukovodilac 30 godina. A "Boško Buha" je moja ljubav: smatrao sam - kakav nam je teatar za decu, takav će biti i teatar za odrasle.

Reditelj u društvu maršala Tita, Jovake Broz i Krleže

Belović je deo karijere proveo i kao upravnik Jugoslovenskog dramskog (1961-1965), autor je četrnaest knjiga poezije, eseja, aforizama, refleksija. Kako je svedočio prof. Svetozar Rapajić, mnoge od njegovih predstava ostale su u kolektivnom sećanju kao značajni trenuci našeg pozorišta. Veliku pažnju poklanjao je zapostavljenim delima jugoslovenske dramske baštine (Krleža "Saloma i Maskerata", Marambo "Naši sinovi", Stefan Stefanović "Smrt Uroša Petog"), dok se sa posebnom radošću vraćao Nušiću i Kosti Trifkoviću.

- Možda sam režirao čak više od sedamdeset komedija. Smeh je čistilište, humor je prečica do istine - govorio je Belović. - Satira je sredstvo protiv truleži: ekologije ima i u umetnosti. Posle smeha, čovek se lakše i hrabrije vraća na poprište života koje je puno protivrečnosti.

Belović (gore treći s leva) kao asistent u prvoj klasi profesora Mate Miloševića

Veliku naklonost gajio je prema ruskoj literaturi i teatru, pa su se u njegovoj biografiji našli i Gogoljeva "Ženidba", Čehovljev "Višnjik", "Oklopni voz" Ivanova, "Stenica" Majakovskog, "Obična priča" Gončarova, "Zločin i kazna" Dostojevskog. Voleo je i zapadni (klasični i moderni) repertoar Šekspira, Bihnera, Oskara Vajlda, Bernarda Šoa.

Bio je jedan od retkih ljudi koji je u svojoj umetničkoj mladosti posećivao dom Isidore Sekulić na Topčiderskom brdu. Pozorišno umeće učio je od Bojana Stupice i Mate Miloševića. Ovaj drugi, o njemu je rekao:

- Za Belovića je pozorište šah duše, režija i gluma su aritmetika, algebra, geometrija, u svojim vrhuncima teorija relitiviteta. U svojoj pisanoj reči Belović je, kao i u svojim režijama, uvek u nekoj intenzivnoj i treperavoj tački u kojoj se ukrštaju filozofija i poezija.

Priznanja

UZ Sedmojulsku i Oktobarsku nagradu, Nagradu "Branko Gavela" (za rad na domaćim tekstovima) i Sterijina priznanja (za scensku adaptaciju "Džona Piplfoksa" i tri nagrade za režiju - "Omer i Merima", "Mister Dolar" i "Dundo Maroje") najznačajnije Belovićevo priznanje za dugogodišnji rad na radiju je Grande Prix d`Italia za režiju "Ptica" A. Obrenovića, na evropskom takmičenju radio-drame u Rimu.

Verovao je da je pozorište magični kvadrat koji čine poeta pisac, glumac, reditelj i publika. Da je teatar "šuma različitog drveća koje ipak mora jedinstveno da diše, ali i da je prodor takozvanog rediteljskog pozorišta (u smislu samopokazivanja sedamdesetih godina) agresija mizanscena koja je izbacila iz pozorišta pesnika, glumca i scensku reč na treći kolosek".

Od Belovića se, kako je pisao Jovan Ćirilov, mogao naučiti i pravi odnos prema teatru. To je nazivao pozorišnom etikom, pojmom koji je voleo i Stanislavski. S radošću je radio s mladim ljudima, dramaturzima i asistentima režije, dajući im puni značaj i dostojanstvo. U svom stanu i uz podršku supruge, glumice Maje Dimitrijević, sa njima je proveravao sopstvene ideje, osluškujući kako dišu oni čije vreme tek dolazi.

Među njegovim najznačajnijim režijama na sceni JDP izdvajaju se Plautov "Hvalisavi vojnik", Bihnerova "Dantonova smrt", Mrožekov "Tango", Držićev "Dundo Maroje", Nušićev "Mister Dolar", "Omer i Merima". Već na zalasku karijere, poredeći teatar u koji je došao i onaj iz koga odlazi, rekao je:

- U pozorištu često vladaju ljudi jakih gestova, oni koji se nameću. Postoji i čitav niz glumaca tihih "transformatora". Trebalo bi, kao Desanka, tražiti razumevanje i "pomilovanje" za tihe, introvertne, zbunjene, one koji se sklanjaju i koji su, kad se završi premijera, već kod kuće. Međutim, život voli parade, fijeste, revije. A kad vidim one revije u Jugoslovenskom dramskom, ja sam bolestan pet dana. Šta je ostalo od prometejske misije tog pozorišta, od divnih diskusija u salonu gde su sedeli Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Krleža, Anica Savić Rebac, Milan Dedinac, gde smo razgovarali s jednim Lorensom Olivijeom i Vivijan Li? To je bio salon u koji se dolazilo sat ranije da se razgovara o pozorištu...

Napisao je Belović i nekoliko dramskih tekstova, dramatizacija i scenskih adaptacija. Njegove drame i dramatizacije izvođene su na scenama Beograda, Prištine, Užica, Kragujevca, Niša, Pirota, Zrenjanina, Leskovca, Vršca, Zaječara i Šapca. Režirao je širom zemlje, ali i u Moskvi, Lenjingradu, Sofiji, Trstu. Poslednja njegova režija u JDP bila je predstava "Balada sa Zejtinlika", 1992. godine. O onome kakav je bio i šta mu dugujemo, svojevremeno je, u nekoliko reči, sumirao Ćirilov:

- Nisu ga mimoišle nagrade, premda nije smatran legendom kao Rakitin, Stupica, Mata Milošević. Možda i zato što nikada nije imao, niti glumio ekskluzivnost. Ponašao se kao običan čovek, a naša sredina voli mistifikacije. Belović, koji je imao veliki dar za teatar, nije bio dovoljno talentovan za pozorište - oko pozorišta.