BORIVOJ GERZIĆ, PISAC: Umetnost ne trpi takmičenje

- NEKOLIKO mojih prethodnih knjiga bilo je u nekoliko najužih izbora za nagrade, pa sam noćima pisao govore za nagrade koje nikad nisam dobio - otkriva, u razgovoru za "Novosti", pisac Borivoj Gerzić čiji roman "Lutam sad mrtav svetom" ("Rende") takođe nije mimoišao nijedan iole značajan izbor, da bi nedavno Gerzić dobio priliku da napiše i govor za nagradu koju jeste dobio.

Milica Tomić

Posle (za dlaku) nedobijene "Ninove", i one koja nosi naziv "Beogradski pobednik", Gerzićev je roman ovenčan Nagradom Grada Beograda, koja se oslanja na tradiciju nekadašnje Oktobarske. O takmičenjima dela i stvaralaca, pisac koji kao da nekako uspeva da se sačuva od histerije koju književni konkursi i priznanja izazivaju, ostajući naoko nedodirnut duhom i atmosferom sveopšteg nadmetanja (dok iščekuje utemeljenje "nagrade Svevišnjeg, za područje beskonačnog univerzuma", kako nam poručuje i junak njegovog romana, a sam priznaje da ga "sve to sa nagradama" odvlači od pisanja, a uvlači u ovozemaljske iluzije od svojoj posebnosti, izuzetnosti i bitnosti), kaže i ovo:

- Sve je to i smešno. Bilo bi dobro da je moguće, kao u sportu, da pisci stave rukavice i uđu u ring, ili da se pojave na terenu, pa da im se baci lopta, a da rezultat odluči pobednika. Onda ne bi bilo nikakve nedoumice ko je bolji. Ovako, sve ostaje u sferi magle. Kako je uopšte moguće odlučiti - od raznih dobrih knjiga - koja je najbolja? Umetnost ne trpi takmičenje.

o Uspeva li, i pored svega toga, ulazak vaših knjiga u silne izbore različite "širine" da probudi u vama takmičarski duh, nekakvu" žudnju za tom vrstom priznanja?

- Naravno, budi takmičarski duh. Nažalost, samo u domenu apstrakcije. Pisac tu više ništa ne može da uradi, ništa da preduzme. Knjiga je već napisana, odštampana, žiriji zasedaju, većaju, a pisac sedi kod kuće i iščekuje. Grozan osećaj.

o Šta, na kraju, priznanje Grada Beograda znači za vas lično, a šta za samu knjigu?

- Čudno je sve to sa nagradama. Prvo, kod mene postoji i malo i veliko ja. Malo ja uživa u pohvalama i oduševljeno je priznanjima i nagradama. Ego se širi do neslućenih granica, ništa ga ne može zaustaviti. Veliko ja je ravnodušno, nedodirnuto. Ja, treći ja, navija za veliko ja. Znači, raspolućenost, protivurečnost kao temelj egzistencije. Drugo, kod nas ima previše nagrada. Rezultat je da svaka (zaslužna) zadnjica na kraju dobije svoj hemoroid. Treće, nagrada može biti i blagoslov i prokletstvo. Hemingvej posle Nobela skoro da ništa nije napisao. Čak se i ubio. Andrić je takođe posle Nobela malo šta napisao. Beket je izgleda Nobela zanemario i nastavio sa asketskim i povučenim životom i uspeo da napiše još vrednih dela. Znači, sve zavisi od čoveka. Atomska energija u rukama zlog pretvoriće se u razornu bombu, u rukama dobrog omogućiće čitavom svetu besplatnu energiju. Izbor je na nama.

o Ako smatrate da je pisac tek provodnik, a vaše čitalačko tumačenje sopstvenog teksta jednako vredno (i distancirano) kao i doživljaj ma kog drugog čitaoca - ko ima "pravo" da delo vrednuje i tumači, a čije tumačenje vama najviše znači? Smatrate li postojanje relevantne kritike bitnim?

- Ne postoji božansko pravo ni na šta. Svako uzima sebi pravo čvrstom rukom, zapravo, to čine oni hrabriji. Meni tumačenje onoga što sam napisao nije potrebno. Potrebna je reakcija na napisano, ali mislim da ta reakcija prvenstveno treba da bude doživljena, ne racionalizovana. Čitalac (ili kritičar) prelista knjigu, ako ga ona "uhvati", treba da je kupi i pročita, ako ga ostavi ravnodušnim - da je vrati na knjižarsku policu. Isto kao i prilikom zaljubljivanja. Kome zaljubljenom pada na pamet da analizira ljubljenu? Uz to, nisu svi čitaoci (i kritičari) za sve knjige. I obratno.

Ako književni kritičar dobro piše, ima stila i nije dogmatičan, a posebno ako uspe da se izdigne iznad uske logike klana, književna kritika je vredna. Ali samo kao njegov lični stav. Ne vidim da je moguće uspostaviti stalne kriterijume za tumačenje književnih dela. Više su to neki nametnuti kriterijumi epohe, određene kulture, i neka vrsta književne mode.

o "Pisati ni za koga, za boga i večnost, dobro zvuči", kažete vi, ili vaš junak, u romanu? Kakvom se čitaocu, ipak, nadate?

- Dok pišem, ne pada mi na pamet da mislim na čitaoca. Kako bih ga uopšte mogao i da zamislim? Na kojoj je to kamenoj ploči uklesano da umetnost treba da bude pristupačna širokoj publici? To je logika trgovca, da bi što više umetnosti prodao i napunio džepove. A umetnik - neka krepa, dela će mu se još bolje prodavati. Ali prava umetnost nema ništa sa tržištem. A kome pišem? Pa ne znam, pišem iz potrebe, jer mi se čini da mi to dobro ide, da umem to da radim. Pored toga što pišem "ni za koga, tj. za boga i večnost", pišem (i objavljujem) za one koji su mi slični. I zato su mi tiraži mali i verovatno će biti sve manji. Sve češće uočavam da ono što mene zanima, druge ne zanima. Da ono što druge zanima, mene ne zanima.

o Šta tom nekom tzv. "idealnom čitaocu" - makar to bili i vi sami, poručuje roman "Lutam sad mrtav svetom"? Odnosno - šta može da mu pruži?

- Stalno očekujemo da nam velika poruka padne na glavu i iz temelja promeni život. To čekanje verovatno je zapisano u našem genetskom kodu. Valjda zato što smo, kao pojedinci, smrtni i ništavni. Očekujemo poruku od Boga, od Vanzemaljca ili nekog trećeg entiteta (Beketovi protagonisti čekali su poruku od Godoa, uzalud), a onda, u malome, tražimo poruke i u umetničkim delima. Ne želimo da poverujemo da poruke nema i da nas niko u svemiru ne zarezuje - da smo sami (što je naša i slabost i snaga). Opet, ko će znati - možda i ima poruke, a i nekoga tamo gore.

o Vaš se roman, jedini u najužem izboru za Ninovu nagradu, nije bavio ratnom tematikom. Znači li to da vas ne zanima ono što uobičavamo da zovemo "velikim temama"? (Mada se smrt i ludilo, u čije bezdane i beskraje zaranja vaš junak, nikako ne bi mogle nazvati "ne-velikim" temama).

- Mi samo imamo iluzije da znamo šta se dešava u "velikom" svetu (zato mi je pristup "velikim temama" u književnosti problematičan). Uzmimo, recimo, rat u Ukrajini. Ko zaista zna šta se tamo dešava? Verujemo ili anglo-američkoj propagandi i njihovim apsolutno pristrasnim medijima, ili ruskoj propagandi i ruskim medijima. Nezavisnog novinarstva nema jer sve novinare plaća vlasnik novina, koji u skladu sa svojim ekonomsko- ideološkim profilom određuje šta će da se piše, a šta da se objavi. Obični ljudi lutaju kao guske u magli. Onih koji znaju šta se u Ukrajini zaista dešava ima malo - nekoliko desetina ljudi oko Putina, isto toliko onih oko Trampa/Bajdena, i nekoliko desetina bankara i šefova multinacionalnih korporacija, koji sa osmehom ubiraju ogroman prihod na osnovu rata i pratećih užasa. Ja sam pristalica toga da pisac treba da se bavi samo temama koje poznaje. Pošto ne mogu da imam pravo znanje o tome šta se zaista dešava u "velikom" svetu, jedino što je pošteno jeste da se bavim temama pojedinca uhvaćenog u ralje tog haotičnog i nesaznatljivog sveta, da takvom pojedincu dam glas.

o Da li nam mrtvi lutač svetom saopštava i neke misli Borivoja Gerzića?

- To je stara problematika - koliko piščevog ličnog ima u njegovom književnom junaku. Nema odgovora. Pisanje je sloboda. Počnete od nekog događaja iz sopstvenog života. Ali pošto vam je misao slobodna, ili bi trebalo da je slobodna, vrlo brzo pređete na mešanje stvarnog i fikcionalnog. Zašto se zadržavati na dokumentu, na suvoj realnosti? To je nedovoljno, bar meni. Zato na umetnički način stvarate novu realnost, svet koji egzistira na granici stvarnog i nestvarnog. Adorno je imao genijalnu misao na tu temu: Umetnost je laž koja govori istinu. Kad biste izvukli jednu rečenicu iz mog romana, možda bih i mogao da vam kažem: ovaj deo rečenice je realan, a ovaj drugi fikcija, ova reč je dokument, a ova imaginacija. Ali to ne bi imalo mnogo smisla. Ja vadim ono što pišem iz kolopleta realnosti, imaginacije, snova...

Puštam da me ponese inspiracija

 o Neretko se može čuti da je priča, kao i svaka druga forma, potcenjena u odnosu na roman. Kao neko ko se ogledao i u poeziji, i napisao brojne priče, da bi sad dobio nagradu - za roman, šta mislite o tome? Da li formu diktira tema, junak, misao, trenutak odnosno trenutno stanje svesti pisca? Vrednujete li u roman kao formu "težu za izvođenje", ili je veći izazov za autora - upravo priča?

 - Kad sednem za sto da pišem, kada me nešto podstakne, a to može biti bilo šta - zvuk, slika, glas" ili ideja koja mi doluta u glavu, koju lovim poput ribe u mreži - ne znam šta će na kraju od napisanog ispasti. Ta prva rečenica je enigmatična. Nekad se pretvori u pesmu, nekad u esej, nekad u priču, nekad u roman. Nekad ni u šta. A nekad postane poslednja rečenica teksta. U početku ne smišljam šta ću da pišem. Puštam da me ponese inspiracija, kad je imam, da mi teme same dođu. Kad god pišem samo iz razuma, a ne iz emocije ili intuicije, kvalitet je slabiji. Kao da umetnost zasnovana na razumu i intelektu ne može da dobaci do one zasnovane na intuiciji i imaginaciji, koja crpi iz nesvesnog. Razum tu više igra ulogu sluge, kao neki alat koji oblikuje ono što izvire iz dubina.

Mali bi trebalo da su ukrupnjuju

 o Jezik je područje vašeg dugogodišnjeg delovanja, u svakom smislu. Da li radite, ili imate želju da radite, na nekom novom leksikografskom izdanju?

 - Mislim da sam sa leksikografijom završio. Time sam se bavio jer u Srbiji nije moguće živeti samo od pisanja, pa sam pokušavao da zahvatanjem u srodne oblasti, a komercijalnije, nekako preživim. Ne znam da iko u Srbiji može da živi od pisanja. Honorari su mizerni, tiraži takođe. Pisci engleskog govornog područja, recimo, imaju publiku od oko 360 miliona potencijalnih čitalaca (tolikom broju ljudi engleski je maternji jezik, dok je kod gotovo 1,5 milijardi ljudi na planeti engleski drugi jezik). Honorari su im takvi da mogu i godinu dana da živi istražujući materijal za sledeću knjigu. U Srbiji sa honorarom ne možete da podmirite ni deo duga koji vučete za sobom, pa morate da se dovijate. To je sudbina malih kultura i malih naroda. Zato mislim da male nacije moraju pokušati da se ukrupnjaju, da ih veliki ne bi stalno udarao motkom po glavi. A onda će, kad postanu velike, one da udaraju male.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije