FILMSKA KRITIKA: Slike mračnog doba

DVADESET SEDMI palićki festival završen je iznenađujućom podelom nagrada koje ne izražavaju stvarni red vrednosti jedne inače solidne selekcije u veoma sušnoj, tačnije "faličnoj" filmskoj godini, u kojoj su ne samo pokretne slike već i celo duhovno čovečanstvo bolno oštećeni pandemijom i totalnom konfuzijom koju je izazvala.

Foto: Z. Jovanović

Već smo odali priznanje palićkom Festivalu, prvoj lasti kakvog-takvog oporavka kinematografa, a činjenicu da je uopšte održan nazvali "istinskom pobedom filma". I pored rigoroznih sanitarno-bezbednosnih mera, koje su bile apsolutno poštovane, ovdašnji organizatori strepeli su do poslednjeg dana da će filmski program biti bespoštedno prekinut na najmanji znak ponovne krize. Već dva puta otkazivan, što je izazvalo gotovo nepremostive teškoće, Festival je "visio o koncu" do same završne večeri, kada su svi konačno odahnuli. Svesni svega toga, moramo se i prema selekciji ponašati u skladu sa okolnostima. Ali vrednovanje i nagrađivanje ne spada u ove okolnosti; za odluke žirija ne važe, dakle, nikakvi popusti.

Iznenađenje je, pre svega, odluka da se ne nagradi ubedljivo najbolji film festivala, rusko-nemačko-beloruski "Časovi presijskog" Vadima Perelmana, koji je vidno odskočio u odnosu na sve druge filmove u takmičarskom programu. O filmu smo već opširnije pisali posle prve festivalske večeri. Posle svega ovo delo se produkciono, dramaturški, režijski, glumački i sinematički ispostavilo superiornim u odnosu na ostalih dvanaest filmova u selekciji. Ali "Gran-prijem" festivala, na opšte iznenađenje, nagrađen je švedsko-norveški film "Nada" u režiji Marije Sedal, priča o iznenadnom saznanju o raku, koje pogađa porodicu jedne savremene majke. Samo po sebi, ovo saznanje je uzročnik lanca stresnih i drugih situacija, ali ne ide izvan očekivanog. Granice nordijske suzdržanosti poštuju se unutar ove male tragedije. Kasting je dobar, režija promišljena i celovita. Ali to je sve. Mali, solidan film, bez upadljivih mana, ali i bez naročitih vrlina. Zlatna osrednjost unutar simetrala studenog skandinavskog sveta. Ne može se uporediti sa dostignućem Perelmana ni u jednom pogledu.

Isto važi i za proslavljenu Agnješku Holand, koja je nagrađena za režiju filma "Šarlatan" češko-slovačko-irsko-poljske produkcije. Ova poljska autorka, godinama posvećena svetinjama ljudskih prava, dotakla se teme koja je nosila nesvakidašnji potecijal (čudesno nadareni iscelitelj prolazi kroz sve košmare HH veka, a doživljava ljudsku i profesionalnu katastrofu tek u staljinizmu), ali nije uspela da ga stvaralački ispuni. Po svim pravilima današnje političke korektnosti uplela je tu homoseksualni odnos, kao spoljni, nakačeni dodatak glavnoj liniji filma. Režija, za koju je nagrađena, puna je previda i nedoslednosti i teško može poslužiti za primer. Film na momente deluje raštimovano, neubedljivo i često nelogično, što se može reći i za dve glavne uloge.

Pustoš u ljudskoj duši, koju je stvorilo mračno doba staljinizma takođe je tema nemačko-ukrajinskog filma "Dau.Nataša" autora Ilje Hržanovskog i Jekaterine Ertel, nagrađenog specijalnim priznanjem žirija. To je deo tetralogije inspirisane životom čuvenog fizičara i nobelovca Lava Landaua (otud ono "Dau" u naslovu filma), duboka i teška studija sovjetskog totalitarizma u njegovom najsurovijem vidu, onom koji je povezan sa skrivenim bogazama ljudske duše. Taj lavirint bez središta (Borhes) praćen ćudima erosa i smrti (Frojd, Jung i Zaher-Mazoh) izvor je zajedničkog očaja dželata i žrtvi, jedan čudovišni eksperiment sa akterima i gledalištem, u kome je kamera ravnopravni učesnik a filmsko vreme često jednako realnom vremenu. Jezgro ovog inferna, izbezumljena Nataša (izuzetna N. Bjerežnaja) puna dva sata prevrće svoju nutrinu i razara koliko sebe samu toliko i svet oko sebe, uključujući i prostor izvan "filmskog šava". Dugo se nisam toliko namučio u bioskopu, a moram da priznam da u celom svom filmskom veku ovako nešto još nisam video. Pitam se samo: čemu sve to? Čemu ekstremni naturalizam i ovolika tortura? Da mi kažu da represija nije u ideologiji nego u ljudskoj duši? To sam znao i bez ove grozomorije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije