VIRUS SAMOPORICANJA: Ovih nedelja kao iz osinjega gnezda sipaju otrove što se, eto, usred stonog Belog grada podiže spomenik Stefanu Nemanji

Na jeziku naučenom u ovim pitomim zabrežjima i doljama govorilo se na kućnom pragu, u Bradiću, odavde, preko Krsta, sat i po laganog `oda.

Foto V. Mitrić

Srećom pa i usudnim određenjem, boravilo se i zborilo ovim jezikom na književnim, predavačkim pa i novinarskim pohodima u Dortmundu i Sidneju, Mostaru i Berlinu, Bileći i Temišvaru, Ohridu i Gdanjsku, Herceg Novom, Lođu i Diseldorfu, Trebinju i Lukovdolu, Negotinu, Varšavi i Sarajevu, Poznanju i Banjaluci, na Šar-planini, Prizrenu i Nikšiću. Nemoj mi ti Nikšić zaobilaziti! Treb`o si od Nikšića i krenut! Ali, pre svega i iznad svega glagoljalo se ovim jezikom u Tronoši i Tršiću...

Jezik nisam menjao, ali su me shvatali! Nekad i previše! Istina, na nekim stranama taj jezik se drugačije imenuje, kao da se njegovo leksičko bogatstvo menja izmenom naziva. Možeš se ti upinjati, izmišljati imena, ali jezik ostaje ono što jeste, suštastvo međusobnog razumevanja. Breg i livada isto znače i na Velebitu i Papuku, i na Jahorini i na Durmitoru. Reka je rijeka, svugde, svugdje i svugđe! Bosna i Morava, Jadar, Timok i Neretva, najzelenija voda, sem Pive i Tare. Sve su vam to reke i rijeke! Mleko i mlijeko! Opojno miriše mirisa seno, sijeno i šjeno sa Zlatibora, Romanije i Komova. Pa i ptice lete sa jednog brega Drine na drugi brijeg, a da neće reč! Lasta je to, lastavica na obe strane Une ili Save. Reč ne zarezuje izmišljene granice, nema carine, ne treba joj pasoš! Pa i medvedi sa planine Tare pređu Drinu i povrate se odakle su, svojevremeno, za vreme bratskog, verskog sukoba po Bosni i Hercegovini, potpaljenog od raznih spoljnih država, na ovu strane prešli. Sad se vraćaju, pothranjeni, obeleženi. Istina, kad prepliva Drinu medvedu se može reći i medvjed, pa i međed! Onako kako su govorili stariji ljudi sa ove strane Zelenike, kako smo nekad Drinu zvali, sve gore od Užica pa do ušća Drine u Savu. Medvjed tu, medved tamo!

***

Istoričari književnosti uvek ističu da je Vuk samouk. Besednik skromno dodaje da je Vuk sveuk. Brzouk i mudrouk. U detinjstvu je, osobito zimi, danas, u eri digitalne pismenosti bi rekli, "slušao kurs istorije". Podsetimo se - đed Joksim je uz gusle "držao taj kurs" pevajući o slavnoj prošlosti, o Kosovu. Gudio je i `ajducima. Uz deda Joksima slušao je mladac i druge, čuvene guslare. Bili su to usmeni časovi istorije. Rapsodi su gudeći najavljivali ustanke za oslobođenje, bune prizivali: Bože mili, čuda velikoga, kad se šćaše po zemlji Srbiji.

Vuk je znao slušati i gledati. Prva slova je naučio iz nekog ruskog bukvara, od Jefte Čotrića i slučajnih, retkih pismenih prolaznika. Od samog sebe! Kuga u Loznici sprečila ga je da završi školu. Međutim, upornoga je teško zaustaviti! Učio je taj gde god da je bio! Pa i u ovdašnjem manastiru Tronoši. Kažu, umesto da uči, čuvao je koze. Nekim našim današnjim čelnicima u književnosti i kulturi, pa i drugim oblastima ljudskoga delovanja, domaćin ne bi smeo poveriti ni koze na čuvanje. Takvi bi čitava stada, pa i pasišta prodali za nekakve belosvetske đinđuve. A zarad jednog tapšanja po ramenu il` donacije ustupiće sve potoke i rečice na toj gori. Šume i vode! Za siću inostranog granta - ode sva planina! Ode gora, Čija gora, Ivane!

***

Poznata je Vukova zabeleška da je, u svojoj bolesti, imao sreće. Jer da se nije razboleo, i on bi, kao i toliki drugi momci, poginuo u ustanku, u prvoj godini srpskog vojevanja na da`ije. Srećom, nije poginuo u oružanoj buni, ali je, zajedno sa Dositejem, podigao ustanak u kulturi i izgarao u njemu. Bez Vukovog instinkta, retke smelosti, još ređe upornosti u obdelavanju kulturnog i jezičkog polja, teško je zamisliti kako bi se danas i ovde govorilo. Jer, upravo se u tom kulturnom prevratu krenulo od jezika. Naime, još je Dositej definisao da se pripadnici jednoga naciona određuju po jeziku a ne po veroispovesti. Dositej u Pismu Haralampiju podvlači da su iste nacije svi oni koji govore srpski jezik bez obzira na to koju veru ispovedaju. Ovu tvrdnju je kasnije proširio i obrazložio Vuk u čuvenom tekstu Srblji svi i svuda, određujući sve štokavce govornicima srpskoga jezika. Različita religijska pripadnost ne znači i razliku u jeziku. Dva Nemca, rimokatolik i protestant, govore isti jezik - nemački!

***

Uvek je bilo onih koji sve poriču. Negiraju. Riču, poriču i samoporiču. Duh samoporicanja je, izgleda, trajan. Intenzitet se menja, ali je uvek tu, tinjajući. Poslednji mesec-dva kao da poprima obrise pandemije. Malo nam kovid pa bi i oni da malo zacovide! Samoporicatelji su, poštujući nalog nalogodavaca da Vukov narod treba prošlost što više da poboravi i zametne, pokušali đačku lektiru očistiti takvih sadržaja. Prosto, kao da metlom pometu. Metla je u njihovoj, ali držalica u ruci daleko od Srbije. Na red je došla najostvarenija zbirka Desanke Maksimović - Tražim pomilovanje. Samo zahvaljujući pobuni književno-čitalačke javnosti, ova biser-knjiga ostade u gimnazijskom programu. U zbirci Tražim pomilovanje smeta, sporan im temat Desankinog pevanja, oslon na srpski srednji vek, opevavanje i dopevavanje Dušanovog zakonika. Isključivši antologijsku zbirku lišiće gimnazijalce istorije, saznanja o jednom od temeljnijih zakonika evropskog srednjovekovlja. Nema sebara, stražara, poklisara, udovica, vlastele, ratnika, bezdetnica. Nema pomilovanja Za odbegloga roba, koji, po Dušanovom zakoniku, i kod cara ima izvesna prava; nema pomilovanja Za zemlju kuda vojska prođe... A nadasve nema cara Dušana, njegovih pečata i povelja, nema srpskog carstva!

Njima, sem Desanke, smetaju još mnogi - Njegoš, Kočić, pa i Desnica! Posebno Desnica, kao pisac jednog od najostvarenijih srpskih romana 20. veka, ne samo zbog etničke pripadnosti (Srb, pa još i plemić) već i zarad širokih dalmatinsko-krajiških zemalja na kojima je delovao a odakle je pre četvrt veka uspešno proterana/proćerana većina njegovih sunarodnika...

Uveren sam da je ovdašnjoj većini čast što pripada izagnanom narodu a ne onom koji nekoga izgoni sa ognjišta.

Samoporicatelji ovih nedelja kao iz osinjega gnezda sipaju otrove što se, eto, usred stonog Belog grada podiže spomenik Stefanu Nemanji. I što je višlji od 20 metara. Oni bi ga, nekako, pod zemlju.

Negatori bi dali sve što nije njihovo, podelili i rasparčali. Oni se i dokazuju, poričući.

(Iz besede na završnoj svečanosti ovogodišnjeg 87. Vukovog sabora u Tršiću)

Preporučujemo

Kultura

1 4

ZAVRŠEN 87. VUKOV SABOR U TRŠIĆU: Jezik - majčevina i očevina (FOTO)

20. 09. 2020. u 20:58

Kultura

0 0

SVETIONIK NAŠE KULTURE: Počeo tradicionalni 87. Vukov sabor u Loznici

16. 09. 2020. u 18:05

Kultura

0 1

BESEDA JANKU VUJINOVIĆU: Vukov sabor počinje u ponedeljak u Loznici

10. 09. 2020. u 13:30

Društvo

8 10

DO SADA NEOTKRIVENI DETALjI: Odraz Stefana Nemanje u ogledalu - Nijedan spomenik nije tako urađen

06. 09. 2020. u 11:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije