GRANICE SLOBODE: Doba "kulture otkazivanja" i "kulturnog kancera"

ZADATAK kulture i umetnosti je da budu i provokativni, da zaintrigiraju, katkad da zgroze, pomere granice.

Foto EPA

Mnogi umetnici su zbog toga ispaštali kroz istoriju, svoje slobodne vizije čak i plaćali glavom, ali se nije očekivalo da zbog toga trpe znatne posledice i u 21. veku. U svetu je danas čak na delu svojevrsna autocenzura i politički korektna komunikacija s artističkim konzumentima, neka vrsta stvaralačkog sputavanja koja ide regresivnom skalom. Do te mere, da su stvoreni novi izrazi, "kultura otkazivanja", i američka izvedenica u igri reči eksplicitnijeg značenja "kulturni kancer".

Prisetimo se Mišela Žurnijaka, koji se u subverzivnom performansu "Misa" krajem šezdesetih preoblačio u fratra i na kraju predstave nudio posmatračima kobasice napravljene od sopstvene krvi. Ili američkog umetnika Krisa Bardena koji je protestujući protiv rata u Vijetnamu, 1971, u performansu "Pucanj" tražio od svog prijatelja da ga gađa metkom u ruku. Iako je očekivao da bude samo okrznut, ozbiljno je povređen, bio je i u bolnici, a snimak su otkupili MoMA i Muzej američke umetnosti "Vitni" u Njujorku.

Francuska umetnica italijanskog porekla Đina Pane je noseći buket crvenih ruža prskala svoju krv po beloj haljini. Provokacije, samoizolacija, uskraćivanje, povređivanje, prikazivanje izmeta, nasilje, golotinja, samo su deo radikalnih umetničkih izraza. Neki misle da kada su toliko slobodni da to realno rade sebi, mogu u prenosnom značenju da čine i drugima.

Foto EPA

Ako su umetnici, koji su u drugoj polovini prošlog veka dobro prodrmali konvencionalno društvo, dobijali oštre kritike, njihov rad bio omalovažavan, a ponekad ih u svemu sprečavala i policija, danas rizikuju jer im je život ugrožen zbog onih koji se ne slažu s tim što oni rade, a potpadaju i pod novi fenomen opšteg izopštavanja, zbog čega se u svetu brzog protoka informacija ponekad i sami ustručavaju provokacija.

O čemu se zapravo radi? "Kultura otkazivanja" je izraz za odbacivanje određenih "problematičnih" ljudi, umetnika, grupa ili zajednica iz javnosti, sa društvenih mreža, iz kulturnih i obrazovnih institucija. Aproksimativni sud za to je "ogorčenje javnosti". S tim u vezi pojavio se i "kulturni kancer" kada ovi ljudi šire ideju ili mišljenje kom se svi vraćaju bez ikakvog razloga, osim što su to čuli od nekoga za koga smatraju da je važan i uticajan. Sve to poprima obrise javnog linča, koji mnogi žele da izbegnu jer negativna popularnost nije u modi.

Nedavno su četiri velika svetska muzeja, u Vašingtonu, Lodonu, Bostonu i Hjustonu, zajednički odlučila da "odlože" izložbu američkog umetnika iz 20. veka Filipa Gastona jer su na njegovim slikama predstavljeni pripadnici Kju-kluks-klana. Zbog homofobnih i antitransrodnih stavova, spisateljici Džoane Roling iz nekih rafova uklanjaju njenog "Harija Potera. "Zbog optužbi za antisemitizam izopšten je i potpuno skrajnut francuski glumac Djedone. Mnoga osećanja povredio je crtež bebe sa sekirom u glavi na izložbi andergraund stripa u Staroj kapetaniji u Zemunu.

Na društvenim mrežama počeli su da izbegavaju i američku pevačicu i glumicu Arijanu Grande, koja je prethodno dostigla više od 200 miliona sledbenika na "Instagramu", na drugom mestu u svetu iza fudbalera Kristijana Ronalda. Optužuju je da je iz želje za popularnošću pribegla "blekfišingu", odnosno promeni boje kože iz bele ka crnoj, u obrnutom procesu od onog koji je nekada činio Majkl Džekson.

Da li nacističkog oficira u pozorišnoj predstavi može da predstavlja crnac, imaju li muškarci pravo da plaču, mogu li talibani da budu vizuelno zastupljeni u umetničkom projektu, sme li da se prikaže fotografija sa zapaljenom cigaretom, može li se šaliti s invaliditetom, dečjom inteligencijom, mačizmom, preteranim feminizmom? To su samo neka od pitanja koja često u današnjem društvu dobijaju negativne odgovore.

U svetu u kom raste mržnja među zajednicama, gde dominiraju ekstremna mišljenja, ima dosta prostora za satiru, ali ona istovremeno postaje predmet fizičke pretnje. Umetnici su priklješteni između ličnog izraza s jedne strane i nacionalnih, moralnih i verskih osećanja s druge.

To za sobom danas povlači novu seriju pitanja, da li je umetnost slobodna, je li ovo kraj artističke slobode i ima li, ipak, granica dokle umetnost može da ide? Oni koji misle da ih nema, kažu da će umetnost živeti, a život umreti. Drugi će vas podsetiti da je Niče rekao da nam je umetnost potrebna da ne bismo propali od istine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije