POLA VEKA MEĐU VELIKANIMA: Povodom 90. rođendana akademika Dragoslava Mihailovića

Radivoje Mikić

17. 11. 2020. u 17:53

OBJAVIVŠI 1967. godine u Novom Sadu, u Matici srpskoj, knjigu pripovedaka "Frede, laku noć", Dragoslav Mihailović je sigurno i moćno stupio na književnu scenu, dobivši za svoju prvu knjigu i naklonost književne javnosti i tada veoma značajnu Oktobarsku nagradu Grada Beograda.

ПОЛА ВЕКА МЕЂУ ВЕЛИКАНИМА: Поводом 90. рођендана академика Драгослава Михаиловића

Mihailović na dodeli Andrićeve nagrade / Foto Z. Šaponjić

Samo su zaista retki savremenici znali da je reč o piscu uistinu neobične biografije, piscu koji je, kao jedva punoletan, dospeo u zatvor i potom u logor na Golom otoku, koji se, po izlasku iz logora, bavio i takvim poslovima kao što su kantardžija na vršalici, preprodavac jaja, paker koža, impresario putujućeg cirkusa. A kad je već naredne, 1968. godine, objavljen i kratki roman "Kad su cvetale tikve", Dragoslav Mihailović je učvrstio svoje visoko mesto u srpskoj književnosti, postajući pisac na glasu i predvodnik čitave jedne struje u srpskoj prozi koja je, pored nekoliko mlađih pisaca, u svoje okrilje uključila i u tim trenucima nastala dela nekih pisaca starijih naraštaja (Antonija Isakovića, pre svih drugih). I mada je Dragoslav Mihailović još u svojoj prvoj knjizi pokazao da se podjednako dobro snalazi u različitim tipovima pripovedanja, od kojih jedan ide ka onom obrascu pripovedanja koji u svojoj osnovi ima realističku pripovetku, ali i onaj oblik pripovedanja koji je kasnije oličavao Ivo Andrić, dok su druga dva išla ka alegorijskoj sferi ("Gost") i ka sferi psihološke fantastike ("Frede, laku noć"), odmah je bilo vidljivo i nešto mnogo značajnije - nije reč o piscu koga fasciniraju tehničke novine i u prazno izvedeni eksperimenti, već o piscu koji smatra da je zadatak književnosti da se okrene onim ljudskim iskustvima koja po svom tragičkom potencijalu mogu biti reprezentativna za jedno doba.

Otuda je i više nego logično što ćemo već u pripovetkama "Putnik", "Boginje" i "Lilika" iz knjige "Frede, laku noć" moći da vidimo kako ideološka zaslepljenost ukrštena sa tamnom stranom ljudske prirode, nesrećne istorijske okolnosti u kojima gotovo da nema mogućnosti da čovek izabere pravu stranu i krajnje skučeno životno okruženje, oblikuju različite tipove tragičnih ljudskih sudbina. Pripovetke "Boginje" i "Lilika" su pokazale i da je i proznom piscu jezik toliko važno sredstvo da mora da iskorači izvan granica književnog jezika ako želi da u potrebnoj meri dočara ukupnost aspekata junakove sudbine. Pripovedajući iz horizonta jedne tekstilne radnice, uz sve to i mlade majke, uvodeći nas u njen unutarnji svet u najdramatičnijem trenutku, pred samo njeno streljanje, Dragoslav Mihailović je pokazao majstorstvo u prikazu onih egzistencijalnih situacija koje je M.

Bahtin označio kao situacije "na pragu", kao središte egzistencijalne dramatike. A da bi mogao da se oglasi iz njenog unutarnjeg sveta, Mihailović je morao da pređe i na njenu jezičku perspektivu, da u njena jezički neuka pisma unese i grč života koji će se uskoro ugasiti i drhtaj majke koja brine samo o svom nedavno rođenom sinu. I kad je 1975. godine Mihailović objavio roman "Petrijin venac", koji i nije roman u klasičnom obliku, postalo je vidljivo nešto vrlo značajno - jedna kultura se može dočarati samo kroz jezik u kome je nastala i u kome jedino autentično postoji. Kroz priču o životu Petrije Đorđević, jezikom naše stare književnosti rečeno, jedne mnogo stradalne žene, Mihailović je ušao u svet jednog u savremenom društvu potisnutog patrijarhalnog obrasca života u kome postoje i različite praznoverice ali je, i na različitim iskustvima, zasnovana jedna antropološka sumnja u ljudske mogućnosti sažeta u reči Mihailovićeve junakinje ("Čovek je budala, Petrijo").

Roman "Kad su cvetale tikve", najpre objavljen u dva nastavka u "Letopisu Matice srpske", a potom i kao knjiga, od prvog trenutka se pridružio nizu izuzetno važnih kratkih romana u srpskoj književnosti, nizu koji započinje romanom "Bespuće" Veljka Milićevića (koji je, takođe, najpre objavljen u nastavcima u "Srpskom književnom glasniku"), u prvoj deceniji prošlog veka. Iako je Milićevićev Gavre Đaković kod nas prvi književni junak koji se može označiti kao stranac u svetu, onda je i Mihailovićev Ljuba Šampion stranac u svetu i neko ko strada i mimo svoje volje, gurnut u jedan surovi i grubi svet u kome se može opstati samo kroz surovost i grubost. Pričajući još jednu priču o čovekovom padu i porazu, Dragoslav Mihailović, postepeno, priču čini sve složenijom, uključujući u nju najteža etička pitanja. Ali u ovom romanu se javljaju i suptilni lirski problesci, posebno u dočaravanju junakovih uspomena na jedan davno nestali svet Dušanovca, svet junakovog detinjstva i mladosti. Otuda i nije nimalo čudno što je evokativna dimenzija postavljena u prvi plan i u romanu "Gori Morava". Dočaravajući iz jedne neskriveno autobiografske perspektive svet detinjstva i mladosti, dotičući traumatična iskustva (junakovo saznanje da mu je majka umrla i da je u njegovom životu, u stvari, zamenjuje tetka, ambivalentan odnos prema ocu), Mihailović je ispričao potresnu priču o tome kako sve u ljudskom životu nestaje, tone u maglu iz koje se oglašavaju duše umrlih.

Kao pisac koji je neposredno došao do najtraumatičnijeg iskustva koje se u prošlom veku moglo steći i koje je po snazi moralo nadmašiti traumatičnost ratnog iskustva o kome je Miloš Crnjanski onako eksplicitno govorio u "Objašnjenju Sumatre" (a to je iskustvo ideološke torture, odnosno logorsko iskustvo i njegove vrlo bolne posledice), Dragoslav Mihailović je, u nameri da o tome i svedoči, napisao i niz pripovedaka (pre svega onih u knjizi "Lov na stenice") i romana ("Zlotvori", "Treće proleće"), pa i jedan dramski tekst ("Skupljač"), jednako kao što je od niza razgovora vođenih sa logorskim zatočenicima sa Golog otoka sačinio pet obimnih tomova dokumentarne proze pod naslovom "Goli otok". Pored toga što knjige razgovora sa golootočkim zatočenicima daju jednu potresnu sliku patnji i stradanja, jednakih u svemu onome što se, primera radi, prevedeno u književni oblik može sresti u "Pričama sa Kolime" Varlama Šalamova, one se, prenete u kontekst celokupnog opusa Dragoslava Mihailovića, mogu posmatrati i iz još jedne perspektive - kao živa slika egzistencijalnog iskustva iz koga je izrastao književni opus ovog pisca. Ako je Ljubiša Jeremić, kritičar koji je najbolje kod nas tumačio prozu Dragoslava Mihailovića, o toj prozi govorio kao o "kazivanjima o patnji i milosti", onda se nije teško dosetiti odakle je došao doživljaj patnje i, saglasno tome, potreba za milošću. A kao pisac koji je u samu osnovu svog opusa postavio baš to i takvo iskustvo, Dragoslav Mihailović je i morao postati ne samo veliki pisac, nego i jedan od najvećih u srpskoj književnosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ANĆELOTI NEMA DILEMU: Mbape je srećan u Realu, pokazaće kvalitet