ZIMA NAŠEG NEZADOVOLJSTVA

Zima našeg nezadovoljstva, zasad, kao da će večito trajati. I to je najteži poraz koji su nam naneli bahati neprijatelji: onesposobljavanje za rad, za pribrano rasuđivanje, za prijateljevanje, za ljubav, i neverica da će ikada zavladati Šekspirov glorious summer – plodorodno, radosno leto

Foto: Pečat

Ovo je zima našeg nezadovoljstva“ (Now is the winter of our discontent) – reči su kojima Vojvoda od Glostera, u prvom prizoru prvog čina „Ričarda Trećeg“, predočava atmosferu istorijskog sobitija s kraja 15. veka. Moćna šekspirovska formulacija mi se, u poslednje vreme, vrti u glavi kao dijagnoza stanja i odnosa u našem podneblju. Studen se uvukla u tlo, u vazduh, u reči i u duše. Svako svakom stoji na žulju, a najviše smetaju oni na upravnim položajima: krivi su zato što su najvidljiviji. Od glave riba smrdi, od glave se šire i mrazna strujanja, i ka njoj se vraćaju.

Bogu hvala, nemam bližih veza sa vladajućim strukturama, pa ni sa zakletim kritičarima vlasti, ali opet, hteo – ne hteo, pratim šta se na javnoj sceni govori i čini. Jedno od pratećih zala pandemije jeste povećana upućenost na TV kanale. Kod jednog dela visoko osvešćene elite netrpeljivost je dobila razmere bolesne opsednutosti. Samo da se otarase vrha i vrhovnika, pa da grane proleće. Usredsređivanje na jednu, nepomičnu tačku, komotna je olakšica gledanja i suđenja. Uvid u celinu otupljuje oštrinu zaključaka. U optužnicama svakako ima i zasnovanih nalaza, ali su oni toliko zatrpani poluistinama i zlonamernim lažima, zagađeni netrpeljivošću i nadmenošću tužilaca, da se u tom mutljagu gube racionalna jezgra opravdanih zamerki. Svaku silu, svaku vlast, osećamo kao potencijalnu opasnost, kao pretnju slobodi čoveka-pojedinca; ovde se, međutim, ne zna ko je silniji i osioniji, oni na vrhu, ili oni koji im, odozdo i sa strane, zagorčavaju život. Po tom shvatanju, vlastodršci, kao i oni koji su ih izabrali, zaslužuju prezir naše elite. Otpor „populizmu“, u svetu kao i kod nas, vodi se sa očiglednih, mada prećutnih antidemokratskih pozicija. Vox populi se, u vrednosnom sistemu naših mudraca, kao i na svetskoj berzi, kotira veoma nisko. I to je ono što kod mene budi nagon solidarisanja sa niščima i prezrenima. Da, oni su često bez zuba, bez višeg obrazovanja, ali, zato, imaju veoma razvijeno čulo mirisa: nosom utvrđuju ko im je blizak, kome da dadnu podršku. Elita bi najradije linčovala njihovog izabranika kad već ne može i njih da nekud protera.

Nije lako našoj samoproglašenoj eliti. Uzdigla se nad većinom nesposobnom da plati visoke cene stomatoloških usluga, pa golim vilicama žvaće tvrd i teško zarađen hleb, srećna kad i to ima. Nemoćnoj uza svu mondijalističku i evrofilsku nadmoć, ostalo joj je da izriče kratke osude, dok se okrivljeni brani sa epskom opširnošću, kafanski uzbuđeno i detinjasti iskreno, umesto da stisne zube i gleda svoja posla.
Između pokondirenih s jedne, i praznih tikvi sa druge strane, bliže su mi ove druge; one ponekad znaju da me prijatno iznenade zrelošću i mudrošću. Ima nas koji smo stekli diplome u godinama kad se to nije kupovalo na pijaci, upućenih u svetsku kulturnu baštinu, starinski pažljivih u govorenju i pisanju, odbojnih prema traljavim varvarizmima, i tu bezubi često imaju izgrađeniji ukus od zubatih. Mi se, eto, ne možemo odreći nekih sećanja, to jest socijalnog porekla. Postoje veze jače i privlačnije od izobilja koje nam obećava Evropska unija. Otadžbina mi je onamo gde mi je s jedne strane loše, a sa druge prelepo.

Suživot povlašćenih sa nevažnima, naprednih sa nazadnima, nije lak i jednostavan. Rascep izazvan građanskim ratom 1941–45. nastavlja se sa otvorenošću koju su nekadašnji usrećitelji prikrivali. Emancipovani internacionalisti već su zakoračili u srećnu neoliberalnu budućnost, dok zavedena masa tapka u mraku zaostalosti. Nezadovoljstvo je sveopšte, nerazumevanje dvostrano i višestrano. Mrzitelji vladajućih prilika su se raspojasali, u nekim dijalozima i monolozima prisustvujemo provali histerične netrpeljivosti i očajničkog radovanja opštoj propasti.

Krivicu, ipak ne treba tražiti isključivo u sirovim naravima pojedinaca. Objašnjenje mora uzeti u obzir spoljni faktor, koji je pogoršao oštru kontinentalnu klimu. Zgrada društvene zajednice je poljuljana, prozori razlupani, krov prokišnjava, međe su poremećene, i za sve to se okrivljuje domar, nadzornik zapuštenog imanja. Pola veka života u neslobodi, navika samoobmanjivanja i zataškavanja istine, zla sreća i nebudnost uvalili su nas u bespuće zapečaćeno osvajačkim pohodom najveće sile sveta kojoj smo se, u jednom trenutku, našli na putu. To zemaljsko božanstvo odlučilo je da nas, uspavane megalomanskim zamišljanjima, urazumi, i lupilo nas je maljem po glavi. Jadan njen zvaničnik, trenutno na vrhuncu svoje karijere, uoči kaznene ekspedicije, 19 zemalja Slobodnog Sveta, poručio je da all Serbs should be placed in Nazy-style concentration camps („sve Srbe treba uterati u konclogore nacističkog tipa“), dok je jedan drugi zvaničnik iz iste zemlje obećao da će nas vratiti u kameno doba.

Što nam je namenjeno, to smo dobili, i dobijeno do danas vučemo na grbači. Logor je modernizovan, rešetke se ne vide, one su nam usađene u duše, a u gasne komore je ubačen osiromašeni uranijum sa produženim delovanjem. Čuvari su dobrovoljci domaće loze, uvereni da smo dobili što smo zaslužili. Neki su i plaćeni, mada bi oni radili i bez takve nadoknade: čast je služiti moćnim čovekoljupcima punim razumevanja za našu istorijsku sudbinu, uz posebno uvažavanje Kosovskog mita.
Zima našeg nezadovoljstva traje desetlećima, ona je preplavila i poništila sva godišnja doba. Zagađivač atmosfere, onaj koji nam je zaledio sadašnjost i zazidao budućnost, gotovo da nas je zaboravio. U zidu podignutom oko kužnog prostora nema pukotina. I to je izvor očajništva o kome združeno ćutimo, generator mržnje koju međusobno razmenjujemo, ne pominjući ime Velike Nemani. Uvrede, optužbe, pretnje i klevete teku u svim pravcima, horizontalno i vertikalno, kroz gustu mrežu štampanih i elektronskih medija. Čuh, juče, jednog javnog radnika kako svog političkog protivnika naziva šljamom. Svako je svakome kriv, beznađe traži izlaza u autodestrukciji. „Zemlja mala odsvud stiješnjena“, kako zaječa Pesnik pre 170 godina, niotkuda pomoći, nikoga ni da požali, a božanstvo koje nam je namenilo duhovni konclogor daleko i, takoreći, nesvesno pričinjenog zla. Šta smo, na svetskoj tržnici, nego zanemarljiv potkusur… Traže da damo jedno, kako bismo izgubili drugo, da bi se okoristio treći na zadovoljstvo četvrtog i petog. Tako nam se namestilo. Nismo mogli, nismo znali, nismo blagovremeno mislili. Kolateralna šteta modernih vremena, robovi uverenja da će istina na kraju pobediti, kao da u svetu postoji jedna jedina istina, i to ova, naša. Pregovaračima koji nas zastupaju po svetu vezane su noge i ruke, a mi im se zlobno podsmevamo. Krivi smo jedni drugima što delimo istu nesreću, krivi su istorija i geografija, naopak sticaj okolnosti, nesnalažljivost, iluzije koje smo gajili o drugima i o sebi. Kriv je svako prema mestu i delokrugu rada. Jedino jasna spoznaja svih tih činilaca mogla bi nam biti od pomoći, kad bismo za to imali snage… Odbijamo je, gajeći ponekad i razumevanje prema onima koji su nas, zatečene na nizbrdici, gurnuli prema ponoru. Borimo se za njihovo prijateljstvo, rešeni da se po svaku cenu učlanimo u njihove ekonomske i vojne saveze. Ostalo nam je pakošćenje bilo kome, za bilo šta. Prisustvovali smo nedavno i izlivima radosti zbog muka koje je podnosio opasno oboleli u borbi za vazduh pod respiratorom. Valjda je takva osvetoljubivost vladala u pećinama Kamenog doba; u konclogorima za sapatnju nije bilo vremena i mesta. Zbogom, pristojnosti, doviđenja prosvećenosti, hrišćansku samilost da ne pominjemo.

Zima našeg nezadovoljstva, zasad, kao da će večito trajati. I to je najteži poraz koji su nam naneli bahati neprijatelji: onesposobljavanje za rad, za pribrano rasuđivanje, za prijateljevanje, za ljubav, i neverica da će ikada zavladati Šekspirov glorious summer – plodorodno, radosno leto.

(PEČAT/Milovan Danojlić)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije