DOSTOJEVSKOM SRBI U SRCU: Prvi put na srpskom biografija velikog pisca iz pera njegove ćerke

IDUĆI u susret velikom jubileju, dva veka od rođenja Fjodora Dostojevskog (1821-1881), izdavačka kuća NNK "Internacional" prvi put je na srpskom objavila biografiju velikog pisca iz pera njegove ćerke Ljubov Dostojevske (1869-1926).

Porodica Dostojevski

Knjigu "Moj otac Fjodor Dostojevski" pisala je na francuskom jeziku, a objavila 1921. na nemačkom, u Minhenu, povodom obeležavanja veka od njegovog rođenja.

Knjiga je iste godine objavljena u Holandiji, zatim u Švedskoj i Britaniji, pa u SAD i Italiji. Ruska verzija, prilično skraćena, objavljena je 1922. pod naslovom "Dostojevski kako ga prikazuje njegova ćerka". Rusija se pripremala da proslavi stogodišnjicu 30. oktobra 1921. Ali, komunistička revolucija koja je prešla preko Rusije, a koju Ljubov naziva "strašnom olujom", prekinula je te planove. Knjigu je objavila u Evropi nadajući se da će podstaći nove kritičke studije Fjodorovih dela.

Pojedini istoričari književnosti, naročito Rusi, kažu da delo ne prikazuje verno život velikog pisca, delom zato što je Ljubov imala samo 11 godina u vreme očeve smrti, a delom zato što se oslanjala na majčine priče. Kao primer njene pristrasnosti navode opis odnosa između Dostojevskog i njegove prve žene, Marije Dmitrijevne Isajeve. I Ljubov i njena majka Ana bile su nepravedne prema njoj. Sa istom nesimpatijom Ljubov piše o mladoj studentkinji Polini (Apolinarija Suslova), koja je slomila srce Dostojevskom, a kasnije poslužila kao prototip za mnoge likove u njegovim romanima. Nečeg njenog ima i u požrtvovanoj Dunji ("Zločin i kazna"), i u strastvenoj i neuravnoteženoj Nastasji Filipovnoj ("Idiot"), i u ponosnoj i nervoznoj Lizi ("Zli dusi"), a najkompletniji Apolinarijin odraz je Polina, glavni lik romana "Kockar".

Suprotno svim činjenicama i dokumentima, Ljubov u gotovo svakom poglavlju tvrdi da njen otac nije bio Rus, već da je bio poreklom iz Litvanije. Ona tvrdi da je jedan od litvanskih predaka, koji su migrirali u Ukrajinu, promenio veru da bi se oženio pravoslavnom Ukrajinkom i postao sveštenik.

- Uvek sam se čudila zašto su oca njegovi biografi proučavali samo kao Rusa, a ponekad čak i kao najruskijeg Rusa. Dostojevski je bio Rus samo s majčine strane, njegovi preci po ocu su bili litvanskog porekla - objasnila je piščeva ćerka. - Od svih zemalja u Ruskom carstvu, Litvanija je svakako najzanimljivija zbog svojih transformacija i različitih uticaja koje je doživela tokom vekova.

O svojoj majci Ani, sa kojom je Dostojevski proveo poslednjih 14 godina života, Ljubov piše kao o njegovom anđelu čuvaru. Ćerka otkriva koje prepreke je ovaj par morao da savlada odmah posle venčanja, kako se Ana nosila sa njegovim prgavim pastorkom i celom četom familije koju je izdržavao Dostojevski. Najupečatljivije je to što Ljubov svedoči da ni njen deda po majci nije bio Rus, već Ukrajinac.

Među nepoznatim epizodama u ovoj nepravedno zaboravljenoj knjizi je i da je Dostojevski svoju ličnost unosio u likove. Njegova ćerka tvrdi da ga ima u Ivanu Karamazovu i knezu Miškinu i da je to čula sa usana oca i majke. Nije bio ravnodušan ni prema patnjama Srba. U poglavlju koje govori o odnosu Dostojevskog i Tolstoja Ljubov piše:

"Bio je ozlojeđen čitajući kako Turci muče i zlostavljaju Srbe i Bugare i pozivao je Ruse da oružjem oslobode ove nesrećne narode. Ponavljao je stalno kako je dužnost Rusije da ne ostavi na cedilu ljude koji pripadaju slovenskoj rasi i veri. Tolstoj je, s druge strane, smatrao da Rusija nema ništa s balkanskim problemima i da Slovene treba da prepusti sopstvenoj sudbini."

Ljubov piše i o ispraćaju svog oca na poslednje putovanje - na groblje Tihvin, pri Manastiru Aleksandra Nevskog. Procenjuje se da je sahrani prisustvovalo 40.000 ljudi, a ovako je njegova ćerka opisala taj skoro nestvaran događaj: "Kad se kovčeg konačno približio manastiru, monasi su napustili glavnu kapiju i pošli u susret mom ocu. Ova počast ukazana je samo kraljevima. Telo Dostojevskog ostavljeno je preko noći u crkvi lavre Aleksandra Nevskog. Sanktpeterburški studenti, koji dugo nisu mogli piscu da oproste sliku Raskoljnikova, toliko su preplavili crkvu da čak ni mitropolit nije mogao tamo da ode, već je posmatrao kroz prozor susedne crkve. Monasi su želeli da čitaju psalme, ali su studenti psaltir uzimali iz ruku i čitali psalme naizmenično. Ulagali su svoje srce i dušu u svaku reč koju su izgovorili. Kakvu je magičnu moć imao Dostojevski da ih na takav način vrati Bogu!"

UCENE IZDAVAČA

DOSTOJEVSKI je roman "Zločin i kazna" napisao u rekordno kratkom roku da bi isplatio kockarske dugove. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede. Ljubov piše da ga je izdavač Stelovski ucenio, dao mu novac za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao. Uz Aninu pomoć, nekim čudom završio je roman "Kockar" za samo 26 dana.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije