Kultura

KAKO ŽIVETI NA POETSKI NAČIN: Sećanje na istaknutog srpskog pesnika Milutina Petrovića (1941-2020)

Јана Алексић

30. 12. 2020. u 09:55

Milutin Petrović (1941-2020) pripada plejadi pesničkih velikana čiji nas iznenadni odlazak sa životne pozornice navodi da iznova sagledamo njihov učinak u kreiranju unutrašnjeg lika srpske kulture, ali i savremenog srpskog pesništva.

КАКО ЖИВЕТИ НА ПОЕТСКИ НАЧИН: Сећање на истакнутог српског песника Милутина Петровића (1941-2020)

Prilježnim višedecenijskim obdelavanjem autentičnog i unutar sebe divergentnog poetskog prostora, Petrović je na njemu samosvojan način skretao pažnju na neotkrivene ili zapostavljene mogućnosti estetskog oblikovanja spoljašnje i unutrašnje stvarnosti. Zajedno sa svojim pesničkim savremenicima, sada već književnim klasicima, poput Borislava Radovića, Milovana Danojlića, Branislava Petrovića, Novice Tadića, ili neoavangardnih pesnika, poput Miroljuba Todorovića, Vujice Rešina Tucića ili Vojislava Despotova, Milutin Petrović je preusmeravao i umnožavao moderne pesničke tokove.

Već prvim pesničkim zbirkama "Tako ona hoće" i "Drznoveno roždestvo", objavljenim potkraj šezdesetih godina, on se profilisao kao markantna pesnička figura, usredsređena na eksperimentisanje sa formalnim i semantičkim aspektima pesničkog jezika, ali i istraživanje arhaičnih i mitoloških jezičkih slojeva. U potonjim knjigama, od "Glave na panju" i "Promena", pa sve do knjige "Protiv poezije", Petrović do krajnjih granica iskušava "disonantnu napetost", kao obeležje moderne poezije, u prvi plan isturajući zagonetnost i višeznačnost iskaza. On je, pritom, u ogoljavanju pesničkog postupka, neočekivanim leksičkim i sintaksičkim spojevima i inovacijama u prozodiji, ispoljio vanrednu stvaralačku inteligenciju. Sve vreme pomerajući granice jezičke imaginacije, on se odvažno poigrava označiteljima i suspreže njihov simbolički potencijal, odolevajući iskušenju da skrene na stranputicu pesničke retorike.

Njegovo prepoznatljivo udvajanje pesničkog subjekta, čak i hipostaziranje te dvojnosti, uslovljava neprestano smenjivanje osmatračkih i meditativnih pozicija, tome sledstveno, stanovišta, slika i asocijacija, kao i variranje intonacije ili smera pesničkog saopštenja, čak i u okvirima iste pesme.

Petrovićeva poezija predstavlja hologramski odraz filozofske sumnje u spoznanje sveta, ali se u sumnji ne završava. On se odvažio na snažne pesničke udarce, ne bi li i svetu i poeziji ponudio alternativu - "suštinski prostor". Tako je umetnička samodovoljnost prerasla u istrajan nagovor da se živi estetički potpunije, a time i etički istinitije. Ostavljajući iza sebe poklonike među čitaocima, ali i pesnicima srednje i mlađe generacije, Milutin Petrović nas će nas i nadalje učiti kako živeti na poetski način-