INTERVJU Nela Mihailović: U komediji imam posebnu vrstu slobode

POSLEDNjEG decembarskog dana glumici Neli Mihailović stigla je vest koja je, na najlepši način, okončala jednu mučnu i tešku godinu: uloga Danice u "Balkanskom špijunu" Dušana Kovačevića donela joj je sedmu radost i priznanje!

Foto P. Mitić

Ovog puta, reč je o bijenalnoj nagradi "Ljubinka Bobić", koju Udruženje dramskih umetnika Srbije dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje u komediji. Iako je publika uglavnom doživljava kao dramsku glumicu, prvakinja Narodnog pozorišta se, i te kako, oprobala i dokazala u komediji.

- Kad se vratim unazad, vidim da sam često igrala komedije. Jedna od najdražih na matičnoj sceni je sočna i jarka predstava, "Uobraženi bolesnik", u režiji Đorđa Marjanovića. Kroz komediju uspevam da se najdalje odmaknem od sebe, do "ludila" zaigram. Da se i fizički "poništim" i dozvolim sebi svašta, što u dramskim likovima nije moguće. Komedija ti daje prostor slobode, priliku da pustiš mašti na volju i prepustiš se, ne braneći se.

* Ona oslobađa glumca svih stega?

- U "Ožalošćenoj porodici" sudarilo se moje ludilo sa Jagoševim, čini mi se da pre njega niko to tako nije isprovocirao. Bila sam svesna da ga posedujem, ali moraš dobiti priliku da pokažeš šta nosiš u sebi... A Danica i "Balkanski špijun" dali su mi prostor u kome sam mogla da se razmahnem. Najveća draž tog lika je da je u svojoj tragičnosti i potresan i smešan. Rediteljka Tanja Mandić Rigonat smatrala je da je Danica stub komada, kao što je stub kuće i kuhinje. Ona je, dakle, ognjište, temelj i baza porodice.

* Nije bilo lako ni "odmaći" se od velike Mire Banjac i njene interpretacije ovog lika?

- Imam taj dar da se ne opterećujem i odmah sam rekla sebi da neću da mislim na film. Uzeću delo na papiru, pročitati ga i krenuti. Ali, ima tu još nešto bitnije: kada me je Tanja pozvala da radim Danicu, iščitala sam dramu u dahu i rekla: "Ova uloga je pisana za mene!" Ja sam to drugi put izgovorila u životu. Prvi put se desilo kad sam pročitala scenario filma "Led". Ne znam kako i odakle, gde je i u kom genu upisano (a očigledno jeste) - ja tu Danicu Čvorović osećam i poznajem! Iako sam, lično, potpuno drugačija. Na jednoj od prvih čitajućih proba, za vreme mog monologa, Ljuba Bandović je zaplakao i upitao me: "Odakle, ženo, to izvuče"? A ja nikad tako lako nisam uradila neku ulogu.

* Tako nešto se retko u karijeri desi?

- Retko, ali se pamti. Dva-tri puta, možda. I onda si bogat glumac... Inače, postoje samo dve uloge koje sam sama poželela da odigram. Prva je bila Nastasja Filipovna u "Idiotu", priželjkivala sam je još od Akademije. Očigledno da mi nije pripadala. I inače, verujem da najčešće uloge nas biraju i nađu. Davno sam na to pristala. Dešava se da neki reditelj ponudi određenoj glumici ulogu, a ona odbije. Onda drugoj, pa ti budeš treća podela. Meni to nikad nije smetalo. Prihvatim ponudu uverena da je moja uloga i da pripada samo meni. Nemam tu vrstu sujete. Logično je da reditelji prvo vide lik u nekom drugom, a potom u tebi. Ili te kompromisno pozovu. Ali, uloga dođe do tebe. Ovu drugu koju priželjkujem, sad sam tek u godinama da je odigram. Zobilazila me je do sada.

* O čemu se, odnosno o kome, radi?

- Reč je o Marti iz "Ko se boji Virdžinije Vulf". Kad sam prvi put pročitala delo, znala sam ko je ta žena. Inače, u "Malim bračnim zločinima" dešavalo se često da mi kolege posle odgledane predstave spomenu Martu. Uvek mi je uzbudljivo što me prepoznaju u tom liku i to na osnovu onoga što su videli u drugom komadu. Nastasja i Marta jedine su dve uloge koje sam sama poželela. Druge su dolazile, pa sam ih onda prepoznavala. Eto, ne znam da li bih ja sebi dala Zelenićku u "Rodoljupcima", a otvorila mi je čitav glumački svemir! Bila sam inspirisana i "isprovocirana" rediteljem Andrašom Urbanom, kao i "Ožalošćenom porodicom" i Jagošom Markovićem. Često napravim lapsus, pa umesto reditelj kažem roditelj. Ali, nije to slučajno. Kao i roditelj, on te vodi, prati, sve sagledava i na kraju pušta.

Foto P. Mitić

* Je li vam se nekad desilo da napustite predstavu tokom proba?

- Moj stav je da je etički ostati do kraja, kad si već ušao u neku priču. Tako mi se događalo da sam ostajala u nekim projektima, iako se nisam slagala sa rediteljskim konceptom. Nikad na te predstave nisam odlazila s radošću, čak i dok sam se klanjala nisam se dobro osećala. Na sreću, retki su ovakvi slučajevi.

* Ima li uloga koje ste odbijali u startu, rizikujući da se zamerite reditelju ili upravi?

- Bilo je i takvih. Veoma mlada odbila sam jedan savremeni komad koji mi se nije svideo. Nisam se videla u tome. A radilo se o glavnoj ulozi... U ovim godinama odbila bih zadatak zbog - partnera. Po prirodi sam veoma tolerantna i strpljiva. Ranije, ako mi je stalo do predstave, mogla sam da radim sa raznim ljudima i nađem zajednički jezik. Ali, s vremenom sam se malo umorila i dala sebi za pravo da mogu da biram. Kad to kažem, ne mislim samo na uloge, nego i na ljude sa kojima radim. Nikad nisam uslovila svoj angažman time, ipak, kad me pozovu za nešto i kažu ko je partner ili partnerka, mirno odgovorim da ne mogu ili da nemam vremena.

* Postoje li i reditelji sa kojima, a priori, ne biste pristali da radite?

- Kad govorim o partnerima nije reč o glumačkom daru, poštujem li ga ili ne. Naprotiv, mnogo češće je u pitanju karakter. Ne mogu više da se savlađujem, boreći se sa raznim teškim ljudima. Moje pravo je da ne budem deo toga. Sa rediteljima je to drugačije. Za razliku od glumaca, neke nisam privatno dobro poznavala. Mnogi su mi bili i izazov za saradnju. Uostalom, reditelj je s tobom samo dva meseca dok se priprema predstava, a sa partnerom, posle toga, pozorišni život tek počinje.

* Po čemu ćete pamtiti 2020?

- Nažalost, pre svega, po užasnom virusu i nevidljivom neprijatelju o kome ništa nismo znali. Mnogi su od njega nastradali. Mislim da ne postoji nijedan čovek koji nije izgubio nekog, manje ili više bliskog, svakako, nekog koga je poznavao... S druge strane, radilo se mnogo. Došlo je do ekspanzije snimanja. Mnogi glumci su imali posla. Ipak, korona je dovela u pitanje egzistenciju slobodnih umetnika.

* U prethodnoj godini i sami ste preživeli pošast korone?

- Optimista sam po prirodi, ali je istovremeno i starija ćerka bila bolesna, što mi je izazivalo strah. Ipak, kad smo u tako teškim okolnostima i situacijama, optimizam je presudan. Verovala sam da sam dovoljno snažna da to izguram, a da je moja ćerka dovoljno mlada. Tom verom i vedrinom, sve u životu preguram mnogo lakše.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije