Kultura

INTERVJU Vesna Stanković: Preživljavanje kafe kuvarice iz Pinosave

MAJA JEŠIĆ

21. 02. 2021. u 15:34

VESNA Stanković potpuno je netipična glumica, interesantna i svestrana. Stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Posle tri godine studiranja prava, upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vladimira Jevtovića.

ИНТЕРВЈУ Весна Станковић: Преживљавање кафе куварице из Пиносаве

Sa dr Milovanom Zdravkovićem osnovala je pozorišnu trupu "Balkan Novi Pokret" sa kojom je proputovala svet, osvojila značajne nagrade na međunarodnim festivalima u Londonu, Edinburgu, Albaniji, Turskoj, Bugarskoj, Moldaviji, i stvorila sjajne projekte, predstave, monodrame, poput "San o Balkanu", "Metar i po do Cezara", "Petnaesta žrtva", "Lina od kamena tvrđa" (za koju je dobila dve zlatne kolajne na Festivalu monodrama i pantomime u Zemunu), "Lujza Mišić", "Cimet i vanila", "Milunka" (za koju ponovo dobija zlatnu kolajnu za najbolju predstavu festivala po izboru publike), "Ubi me kurije oko".

Mnoge tekstove sama piše, režira. Bila je i asistent na katedri za glumu na Akademiji lepih umetnosti.

U klupama Skupštine Srbije provela je četiri godine kao poslanik. Na društvenim mrežama ima puno pratilaca sa kojima deli razne dileme, i čini se da joj te platforme služe za male istraživačke poduhvate. Trenutno snima sitkom "Koleginice" od 50 epizoda, koji će se uskoro emitovati na TV K1.

* Igrate glavnu ulogu u novoj seriji, sitkomu "Koleginice", koja će se emitovati na TV K1, a već se zna da će prva sezona imati 50 epizoda. Snimate punom parom, kakvi su vam prvi utisci?

- Početkom decembra počelo je snimanje serije "Koleginice", u produkciji Focus Brothers. Tamara Radovanović i ja igramo dve žene, koje, sticajem okolnosti, zajedno iznamljuju prostor za rad. Ona igra Bojanu, koja je psiholog i želi da otvori ordinaciju, a ja Zoricu, koja se bavi gatanjem, bajanjem, alternativnom medicinom i drugim šarlatanskim metodama za preživljavanje. Bojana i Zorica, posle mnogo nesuglasica, sporenja i komešanja, zbližavaju se i postaju saradnice, i zajedno se hvataju u borbu sa neverovatnim zapletima koji im život režira. U "Kolegincama" igra sjajna glumačka ekipa, Tamara Radovanović, Boris Milivojević, Boris Komnenić, Semir Gicić, Peđa Damjanović, Nataša Aksentijević, Una Miljuš. Cela ekipa radi veoma naporno, ozbiljno i posvećeno, a rezultate ćemo tek videti i o njima će prosuđivati sami gledaoci.

* Igrate kontroverznu gospođu Zoricu iz Katara, koja se bavi numerologijom, koja je "life coach". Možete li nam reći još nešto o ovoj zanimljivoj dami?

- Zanimljivo je da se pojavila informacija da je Zorica stigla iz Katara, a zapravo je kafe-kuvarica iz Pinosave, kojoj su zatvorili fabriku u kojoj je radila, pa je domišljato stala da krči sebi put, bez škole, bez nasledstva ili bogatog muža, mada se četiri puta udavala.

* Rođeni ste u Medveđici, selu pored Petrovca na Mlavi, često ističete da ste Vlajna. Da li su vam priče iz zavičaja, koje ste slušali, pomogle u građenju lika Zorice?

- Ceo život prikupljam svoja i tuđa iskustva za građu različitih likova koje igram. Zorica je nastala na osnovu brojnih osobina žena koje srećem, sa kojima se družim, koje dobro poznajem. Iako potičem iz vlaškog kraja, gde se mnogo žena bavi magijom, nisu mi one bile osnova za građenje lika Zorice, jer je ona zapravo sitna prevarantkinja i ne bavi se zaista magijom.

* Osnovali ste pozorišnu trupu "Balkan Novi Pokret", sa kojom ste proputovali pola sveta, osvojili brojne međunarodne nagrade, napravili gledane i tražene projekte, predstave, monodrame. Mnoge ste sami napisali, ne mirujete.

- Imam snažnu potrebu da radim, stvaram, nastupam, zato već više od 20 godina i radim svoje projekte, putujem, pišem, režiram. A da li ću dodirnuti umetnost, to publika može da procenjuje. Ako sam nekom dotakla srce nekom svojom ulogom, onda znači da je moja misija uspešna.

* Kako se sećate vremena kada ste radili kao asistent na katedri za glumu legendarnoj Ružici Sokić na Akademiji umetnosti?

- To je za mene u tom trenutku bio veliki izazov i sa velikim oprezom i dozom straha sam se tome posvetila. Uvek sam imala sklonosti ka pedagogiji i lako sam mogla da nastavim tim putem, ali mi je strast za postojanjem na sceni snažnija od bilo čega drugog.

* Jedan mandat bili ste i poslanik SDPS u Skupštini Srbije. Kako sada, sa ove distance, gledate na to iskustvo? Da li ste odustali od politike?

- Istina je da nisam ni nameravala da se bavim politikom, ali se politika mnogo bavi svima nama. Sticajem okolnosti, pomislila sam da moram da se okušam i sama da procenim da li stvari ikako mogu da se promene. Uvidela sam kako je to, i neću više pokušavati.

POSLE "MILUNKE" PUBLIKA ČEKA U REDOVIMA

* SA monodramom "Milunka" obišli ste skoro ceo svet, imali puno susreta sa našom dijasporom. Kako naš narod reaguje na priču o našoj heroini Milunki Savić, kako izgledaju ti susreti? Prilaze li Vam ljudi posle predstave, šta vam govore?

- Putovala sam sa više predstava, ali "Milunka" i "Lina od kamena tvrđa" u ljudima izazivaju najsnažnije emocije. Inače, veoma volim publiku, volim da ih gledam u oči tokom predstave, a naročito da se družim sa ljudima nakon završetka. Dešavalo mi se da ljudi stoje u redu da bi svako došao, zagrlio se sa mnom i podelio svoju priču o nekom dalekom predaku koji je ratovao ili stradao u ratovima.