IN MEMORIAM: Čik Korija (1941 - 2021) je voleo Beograd

IMAO sam sreću da osam puta slušam koncerte legendarnog pijaniste Čika Korije, prva dva u Zapadnoj Evropi, a posle njih u Beogradu.

Foto Privatna arhiva

Teška srca, iznenađen njegovom smrću, izazvanom kancerom, naterah se da u sećanje vratim naše susrete. Prvi put sam ga slušao u nekom hipi klubu u Amsterdamu 1969. zatim u poznatom džez klubu "Monmartr" u Kopenhagenu 1975. kada sam ga i upoznao. Sticajem srećnih okolnosti, uspeo sam da mu priđem posle koncerta i da mu zatražim autogram. Zainteresovao se odakle sam i kako znam za njega. Pomenuo sam mu neprijatnu scenu iz Amsterdama i podsetio ga na njegov prezriv pogled ka nedolicini "zalutalih" hipika koji su posle prve numere bučno ispraznili stolove ispred bine. Ja sam to iskoristio i prebacio se za jedan njihov sto što je iznenadilo Koriju. Setio se incidenta i priznao mi da ni on nije znao u kakvom će klubu svirati. Gažu mu je sredio privremeni menadžer koji mu čak nije ni isplatio honorar u celosti. Slatko smo se nasmejali toj epizodi, a on me je pozvao u garderobu na piće.

Tokom razgovora pohvalio sam mu se da imam četiri njegova LP albuma i da mi je džez na filmu uža specijalnost. Pomenuo sam mu da sam profesionalni turistički vodič i da putujem širom Evrope. Između dva pića, uspeo sam da ga pitam kako je dospeo u američki film "Slatka ljubav, gorko" (režisera Herberta Danske iz 1966), ekranizacijom romana "Noćna pesma" Džona Vilijemsa, delimično zasnovanom na tragičnoj smrti slavnog Čarlija Parkera, bi bap alt saksofoniste. Pre nego što mi je odgovorio, hteo je da čuje gde sam i kada taj film video, jer, kako mi je rekao, on ga neuspešno "juri" punih 10 godina, i da je čuo da u SAD nije imao odgovarajuću distribuciju. Rekao sam mu da sam ga video u Londonu u jednom art bioskopu koji prikazuje nekomercijalna ostvarenja, filmove malih kinematografija i programe (tematske, žanrovske ili nepoznatih autora), a u okviru ciklusa "Džez na filmu".

Rekao mi je da se zatekao u Njujorku u vreme snimanja filma i da ga je kompozitor muzike za film, kolega pijanista, Mal Voldron preporučio za scenu u džez klubu i da su sa njim u njoj bili još i altista Čarli MekFerson, trubač Dejv Berns, basista Stiv Svolou i bubnjar Al Drires.

Interesovalo ga je moje mišljenje o filmu, tako da sam u uvijenoj formi rekao da mi se dopao, iako je snimljen u prevaziđenoj formi biografsko-muzičkih filmova. Obećao je da će jednog dana doći u Beograd, kad je čuo da imamo značajan i u svetu cenjen džez festival.

Obećanje (!) je održao. Posle koncerta u Sava centru, u leto 2008. sreli smo se poslednji put i prvo što mi je rekao bilo je da je video pomenuti film i da je razočaran njegovom površnošću i scenarističkim propustima. Tom prilikom sam uspeo da napravim klasičan intervju u kome mi je priznao da je najviše naučio od jedinstvenog Arta Tejtuma, od koga su (po njegovom mišljenju) proizašli svi veliki džez pijanisti, kao Voler, Bejzi, Elington, Monk, Pauel, Luis, Piterson, Voldron, Hajns, Džons, Flanagan, Timons, Evans, Henkok, Tajner, Džeret,....

Na pitanje zašto voli da dolazi u Beograd, odgovorio mi je doslovno: "Vaša publika voli i razume džez za razliku od razmaženih Amerikanaca. Ovde se osećam kreativno i izuzetno prijatno."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije