DVA KRILA POEZIJE: Savremena masovna kultura, koja je katkad zabavna i nije uvek štetna, ipak ne zna do kraja šta je duhovni život

MOŽDA lirska poezija ima dva krila, dve načelne brige: jedna je prastari zadatak koji je možda apsolutni centar lirike svakog pokoljenja ili pre potreba za pridavanjem forme unutrašnjem životu - jer se i u poeziji, kao i u meteorologiji uvek međusobno sudaraju dva atmosferska fronta, topao vazduh naše introverzije susreće se s hladnim frontom forme, s hladnim dahom refleksije.

Foto S. S.

Ta "mala blaga lirskog uzbuđenja", o kojima sam malo pre, takoreći sa omalovažavanjem (specijalno! iz pedagoških razloga!) govorio, stvarno su blaga - njihovo registrovanje ima ogromno značenje, bez obzira na filozofski smisao koji im se pridaje.

Šta je duhovni život? Snebivamo se kad treba misliti i na to - jer dok izgovaram ove reči, pogotovu u SAD (spiritual life), moji sagovornici me gledaju malčice podrugljivo, kao da žele da mi predlože: Idi u manastir! Međutim, duhovni život ne mora da se poklapa sa zakonopravilom cistercita, već je ponekad pažljivo posmatranje stvari ovog sveta očima mašte. Takođe može biti i stanica u polju religioznog traganja - međutim, teško je reći koliko toga dospeva u savremenu poeziju; nije li poezija pre mistika za početnike?

Žak Mariten, katolički filozof, nagovarao je pesnike da se usredsrede na materijalno i zanatsko u poeziji.

I pored toga što je poezija umetnost i ne može se svesti na duhovne aktivnosti, danas uporno treba podsećati da samo u unutrašnjem životu, kao u razbijenom ogledalu, ponekad žmirka pokretni plamičak večnosti, bez obzira na to šta podsmešljivi (ili ne) čitalac pod tim podrazumeva.

Istovremeno, unutrašnji život mora biti skriven, ne sme javno da se pokazuje; kao siroti ložači u poznatoj Hofmanstalovoj pesmi Manche freilich, mora ostati u potpalublju broda.

Ne sme da se pokazuje iz dva razloga: najpre zato što nije fotogeničan - već prozračan kao majski vazduh - kao i zbog toga što bi se pretvorio u narcističkog klovna ako bi na sebe skrenuo pažnju publike. Međutim - kako je poređenje s ložačem ovde na mestu - taj nevidljivi i diskretan unutrašnji život je s obzirom na svoju strasnost, naivnost, ogorčenost i, pored svega, večno preporađajući entuzijazam, krajnja i nužna energija poezije - i čoveka.

Savremena masovna kultura, koja je katkad zabavna i nije uvek štetna, ipak, ne zna do kraja šta je duhovni život. I ne samo što ne ume da ga stvara, već ga i podriva, uništava, korodira. I nauka koja je zauzeta drugim problemima uopšte ne mari za njega - o njemu brinu samo neki umetnici, neki filozofi, neki teolozi, braneći tu delikatnu, ugroženu tvrđavu.

Braniti duhovni život nije pitanje popustljivosti prema radikalnim estetama; mislim da je duhovni život, unutrašnji glas koji nam govori - ili samo šapuće - na poljskom, engleskom, ruskom ili grčkom, temelj i osnova naše slobode, neophodna teritorija refleksije i nezavisnosti naspram snažnih udaraca i iskušenja savremenog života.

Drugo krilo poezije je, međutim, intelektualnije ili okrenuto saznanju; tu je reč o mišljenju u smislu odvažnog uzimanja u obzir promenljivog obličja našeg sveta, o potrazi za istinom o nama samima, o neprestanom osmatranju bezbrojnih hodnika stvarnosti, o suprotstavljanju lažima. Poezija mora da bdi nad istorijom; ne može da veruje samo unutrašnjem iskustvu, shvatanom onako kako to, na primer, čini Ketlin Rejn, engleska pesnikinja i filozofkinja - kao o neistorijskom vraćanju uvek istim uzorima i motivima sacruma koje su umeli da čitaju malobrojni pesnici engleske pesničke tradicije (Blejk, Kits, Jejts). Prepoznavanje istorijske promene, dežuranje na trgu ispred predsedničke palate, refleksija o neslobodnoj, ali neprestanoj metamorfozi naše civilizacije takođe je neophodna. Drugi stub poezije, pored živog izvora unutrašnjeg saznanja, o kome ništa ne znamo, jeste krajnje trezven pogled uperen u istorijski svet.

Ponekad traganje za istinom poprima obličje drugačijeg istraživanja: pokušaja utvrđivanja zajedničkih čovekovih merila. Svaki pisac, svaki pesnik je i sudija ljudskom svetu (između ostalog, sudi i samom sebi); u svakom stihu pesme nalazi se spoznaja sveta kojoj je prethodila refleksija. U svakom stihu kriju se patnje Kambodže i Aušvica (znam da to zvuči patetično, međutim, ne znam kako drugačije to da iskažem). U svakom stihu krije se i radovanje prolećnom danu. U svakom stihu sudaraju se tragizam i radost.

I još jedna stvar: u poeziji moramo uvek da uzimamo u obzir bar dve stvari: ono što postoji, činjenicu kakvi smo - ljudsku komediju, ispraznost i glupost naših bližnjih i nas samih moramo videti jasno i okrutno, a da pritom ne smemo nesmotreno da odbacujemo aspiracije prema višem svetu, višem poretku, čak kada bi nas spektakl ljudskog ludila u potrazi za tim obeshrabrivao. Ne nedostaju nam odlični izveštači koji nas podsećaju na ljudsku bedu, međutim, malo ko želi da pamti ono što nas vuče na gore. A trebalo bi da ta dva pogleda postoje naporedo. Izveštavanje o čovekovoj ništavnosti - čak najpristojnije - odvešće nas u površan naturalizam. Ushićivanje ekstatičnim mogućnostima, teološkom dimenzijom, ako se ova odvoji od trezvenog viđenja, stvoriće nesnosnu, neutemeljenu retoriku nadmenosti. Međutim, istrajavanje na obema tim perspektivama je veoma teško; u suštini poezija je nemoguća (kao što je, prema Simon Vajl, ljudski život nemoguć).

A možda ta dva krila smetaju jedno drugom - kao sirotom albatrosu čiji je nespretni hod po palubi broda opisao savremeni pesnik. Smetaju, jer su delimično u suprotnosti: pčelinje nagomilavanje duhovnosti je nešto elegično, čisto meditacijska aktivnost (takoreći pasivna, budistička), locirana između ekspresije i saznanja, jer intelektualno prepoznavanje sveta zahteva prisustvo uma, brzu inteligenciju, drugu vrstu unutrašnje orijentacije. Jedno drugom smetaju atmosferom, pravcem traganja, vrstom radoznalosti.

U izvesnom - ograničenom - smislu ta dva krila lirike koja jedno drugom smetaju mogu se izjednačiti s klasičnim simbolima razuma i otkrovenja, sa Atinom i Jerusalimom (onako kako su tu dilemu videli Lav Šestov, koji se izjašnjavao za Jerusalim, i Leo Štraus, koji se izjašnjavao za neizlečivost tog sukoba). I pesnici - kao i jedan deo intelektualaca ljudi - osuđeni su na život u tesnacu između Atine i Jerusalima, između istine i lepote koje se nikada ne mogu postići, između trezvene analize i religiozne ekstaze, između začuđenosti i pobožnosti, između mišljenja i nadahnuća.

(Odlomak iz knjige "Odbrana vatrenosti", izdavač "Arhipelag", prevod Biserka Rajčić)

Preporučujemo

Kultura

0 0

NAŠE LINIJE DUŠE: Zbog čega, uopšte, crtamo? Verovatno zbog toga da ostavimo trag o sebi i svom postojanju

16. 03. 2021. u 19:18

Kultura

0 0

OČARAVAJUĆI BULE: Ne bi bio Miodrag Bulatović onakav kakav je ostao zapamćen da se nije i "iz groba nasmejao", i to Haškom tribunalu

09. 03. 2021. u 19:22

Kultura

0 1

NAJTEŽI JE BOL DUŠE: Polje patnje zbog ljubavi je široko i raznoliko

02. 03. 2021. u 17:12

Kultura

0 1

NAGRADA ZA ESEJ IZ PEDAGOGIJE: Milica Dželatović, najbolji rad na temu "izazovi obrazovanja u digitalnom okruženju"

28. 02. 2021. u 12:17

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije