BEG IZ PLIĆAKA DUHA: Stevan Tontić, dobitnik Disove nagrade

DA je mesto Stevana Tontića (1946) u samom vrhu savremene srpske poezije, potvrđeno je i Disovom nagradom koju je dobio pre nekoliko dana za ukupno pesničko stvaralaštvo.

Foto A. Stevanović

Prethodno ovenčan je Zmajevom, Rakićevom, Šantićevom, Antićevom, Kočićevom... Na srpski je preveo niz nemačkih pesnika, a sa V. Kalinkeom preveo je na nemački "Liriku Itake" Miloša Crnjanskog.

Kao i Dis, iskusio je pevanje u egzilu. Na pitanje šta biva sa pesničkim glasom u takvim okolnostima, Tontić odgovara:

- Moj egzil bio je direktna posledica građanskog rata u Bosni, odnosno ratnih zbivanja u kojima je ludački rasturena naša zajednička država Jugoslavija. A rat u Bosni, posebno u Sarajevu, bio je nezamisliva strahota, čiji je rezultat oko sto hiljada mrtvih i oko dva miliona prognanih i raseljenih. Nakon početne blokade mog jezika, ubrzo sam ipak progovorio o tom užasu, napisavši zbirku "Sarajevski rukopis" dok sam još bio usred tog pakla. Morao sam ostaviti svoje svedočanstvo o tome civilizacijskom sunovratu, svoj ljudski i pesnički trag iza sebe ako poginem. I ispalo je da sam, za razliku od Disa, preživeo tu kataklizmu. U egzil u Nemačku otišao sam oko 1. maja 1993, pošto sam prethodno ilegalno izašao iz Sarajeva. U Nemačkoj, gde sam ostao blizu devet godina, napisao sam zbirku pesama "Blagoslov izgnanstva" i roman "Tvoje srce, zeko". Nisam mogao mnogo da pišem, boreći se za goli opstanak. Celo to vreme preživeo sam bez posla, zahvaljujući književnim honorarima i povremenim stipendijama, kao i dvema velikim nagradama.

Od prve zbirke "Nauka o duši i druge vesele priče", u drugim iz sarajevskog perioda, pesnik ste ironičnih, crnohumornih, ali i melanholičnih stihova. Kako danas gledate na to vreme svoje poezije?

- Pomenute odlike moje poezije iz te prve, predratne faze, zapažali su i mnogi kritičari. Ja sam pripadnik pobunjene generacije koju je označila Šezdeset osma. Studirao sam filozofiju i čitao kritičke mislioce (poput Markuzea) koji su propovedali subverzivno mišljenje. Ironija i crni humor, ali i melanholija društveno nemoćnog čoveka, bili su uobičajeni za dobar broj pesnika te epohe. A i danas ih srećemo kod onih koji ne žele da na život gledaju očima naivnih ili potkupljenih ljudi. U mojoj potonjoj (ratnoj i poratnoj) poeziji, ironija se donekle povukla pred zastrašujućom stvarnošću. Nije umesno ironisati sa žrtvama strašnih zločina, sa leševima ubijenih na ulicama svoga grada.

I vaša poslednja objavljena zbirka "Hristova luda" (2017) pokazuje da ste ostali verni biblijskim temama. Vaši pesnički razgovori s Bogom su veoma živopisni...

- Iako sam odrastao u doba ideološkog bezverja i ateizma, imao sam oduvek svoje lične razgovore sa Svevišnjim, koji nisu zamukli ni do danas. Bilo je perioda kad su ti razgovori, s moje strane, bili čak dosta zaoštreni, izazivački, kad bih osetio da nas je i Bog napustio, dozvolio da se međusobno zverski istrebljujemo. Bog nam je, eto, kriv i za strašne zločine koje čine ljudi. A priznajem da su neki razgovori s Tvorcem bili baš "živopisni", recimo u pesmi "Mićo Tontić raspravlja s Gospodom" (iz knjige "Hulim i posvećujem") koja se čak bila našla u lektiri za osnovnoškolce u Srbiji, a koju ja nikad nisam smeo pokazati svome ocu.

Šta je svrha i smisao poezije u današnjem prozaičnom svetu?

- Svrha poezije za mene se podudara sa svrhom samog života, s tim što joj dodaje izvesnu posebnu auru. To je onda neka vrsta povišenog života, života u naponu svojih kreativnih, estetskih i duhovnih potencija. A kad današnji svet označimo kao "prozaičan", onda tu poezija ne sme padati na tako niske grane, biti tako banalna, neduhovna. Ne sme da falsifikuje životnu istinu ni sliku stvarnosti, ma kakva da je. Poezija nosi u sebi, čuva i rasprostire lepotu i čaroliju izraza, vrhunskog jezičkog majstorstva. Već po tome je suprotstavljena ideološki ostrašćenom i izanđalom jeziku politike i kancelarije, jeziku propagandnih medija. Ona nas oplemenjuje i opominje da ne proćerdamo svoj život u plićacima duha, u banalnim i beslovesnim zabavama, u laži i mržnji prema drugome i drugačijem.

Već skoro sedam godina živite u Novom Sadu. Jeste li konačno našli spokoj?

- Konačni spokoj svi ćemo jednog dana naći na onom komadu zemlje na koji nerado odlazimo, a stvarni spokoj, dok smo još živi, raste ili opada u zavisnosti od zbivanja u nama i oko nas. Duša, naravno, čezne za mirom i srećnijim trenucima u svakodnevnom životu, ali je ipak nemirna, uzbuđuje se, reaguje na svet oko sebe. Ja u Novom Sadu, koji je "grad po ljudskoj meri", živim relativno povučeno, izvan turbulencija javnog života.

Novi Sad je inače mirniji od mnogo većeg i bučnijeg (doduše i liberalnijeg) Beograda, tako da prozvodi manju količinu javnog haosa. Književni život nije osobito razvijen, iako ovde izlaze dva ponajbolja srpska književna časopisa - "Letopis Matice srpske" i "Polja". Kultura nam je svuda potisnuta, vlast joj očito nije osobito naklonjena. Kao da zaboravlja da se upravo kulturom društvo preobražava prema višim vrednostima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije