MILENA ZUPANČIČ ZA "NOVOSTI": Slavna slovenačka i jugoslovenska glumica govorila o umetnosti, poslu i kolegama

NAJPOZNATIJA slovenačka glumica, koja je slavu i karijeru gradila na prostoru nekadašnje velike Jugoslavije, Milena Zupančič - posle mnogo godina radi u Beogradu.

Foto privatna arhiva

Inspirisan dramom Hajnera Milera nastao je komad "Cement Beograd" iz pera Milana Ramšaka Markovića (u režiji Sebastijana Horvata), čije će premijerno izvođenje biti 12. aprila na sceni Beogradskog dramskog. Reč je o svojevrsnoj trilogiji, jer je ova predstava već imala svoju verziju u Zagrebačkom kazalištu mladih i SNG Ljubljani.

Za Milenu, koju naša publika posebno pamti po filmovima "Dečko koji obećava", "Igmanski marš" i "Pejzaži u magli", ovaj angažman je prepun simbolike. Poslednji put gostovala je u Beogradu s (takođe) Milerovim komadom "Makbet po Šekspiru", u postavci hrvatskog reditelja Ivice Buljana koji ovih dana, (takođe) ima premijeru u BDP. Sticaj okolnosti hteo je da sa Milerovim "Cementom" ima veze i njen bivši suprug, glumac Radko Polič, koji je igrao u istoimenoj predstavi 1981. godine, u režiji Ljubiše Ristića. A Ristić i KPGT su i te kako teatarski važni, za bivšu SFRJ i čoveka s kojim je provela više od četiri decenije života, nedavo preminulog reditelja Dušana Jovanovića....

Kao dobitnica čak šest Sterijinih nagrada, "premijerno" ste se ušli u zdanje Beogradskog dramskog.

- Sad svi rade tamo. Okupljamo se mi stariji, dok pozorište uglavnom ima mlade u ansamblu. Raznim povodima, našli su se na jednom mestu Jagoš Marković, Ivica Buljan, Rade Šerbedžija, Lenka, Mira Karanović. Sa Horvatom sam već sarađivala i imam veoma lepe uspomene, zato sam sa radošću primila njegov poziv. Nova predstava će biti neobična, ali verujem, i zanimljiva za publiku.

Igrali ste u Horvatovoj predstavi "U Republici sreće"?

- On je danas jedan od najboljih slovenačkih reditelja. Bavi se ozbiljnim pozorištem. Njegove predstave ne možemo nazvati političkim teatrom, ipak, bira društvene teme koje su u fokusu. I to ne na neki nasilan način, niti na prvu loptu. Kada je o ovom naslovu reč, zamišljenom kao trilogija, svaka predstava je drugačija. Motivi su Milerovi, ali prilagođeni našem vremenu. Ideja je da se sve tri predstave igraju zajedno u ova tri grada.

Foto privatna arhiva

O čemu govori "Cement Beograd"?

- Predstava se sastoji iz dva različita dela. U prvom su samo mladi i njihova energija, u drugom Miki Krstović i ja, kao Daša i Gleb. Pripadamo svetu koji je nestao... U prošlosti je sve bilo drugačije, postojao je zajednički pogled na svet i razlog za bunt, dizale su se revolucije. Danas je veoma teško postići zajedništvo u bilo čemu. Ne samo u Beogradu, već u bilo kom gradu na svetu. Priča je veoma univerzalna u svim segmentima: od intimnog života, do društva u celini. Otuđenje je zajednički imenitelj za sve što nas okružuje, pogotovo u vreme korone. Ljudi više nisu bliski ni ljubazni jedni prema drugima. Stvorio se jedan tužan egoizam.

Poslednji put kad ste bili na Sterijinom pozorju družili ste se s Mišom Janketićem i Perom Kvrgićem. Obojice više nema među nama...

- Najgore je što čovek iz godine u godinu ima oko sebe sve manje dragih ljudi i prijatelja. Nedostaju mi mnogi "od nekad". Njihov odlazak učinio mi je život siromašnijim. Dok gledam neke starije filmove i serije, vidim jedan kadar i pomislim - ovog glumca više nema. Pa drugi, treći... Strašno je kad shvatite da su iz celog filma samo dvoje ili troje još živi. Mnogo je ljudi umrlo, pogotovo u koroni. U Sloveniji bi rekli "seka se u tvojem gozdu", što znači "seča je u tvojoj šumi". Ne može se čovek lako s tim pomiriti.

Nekom davnom prilikom ste kazali da je najvažnije imati glavu na pravom mestu. Kako to postići?

- Danas se trudim da mi glava bar ostane na vratu. Ako čovek pomisli da ne može da podnese sve ono što mu život nosi, preostaje mu samo uže. Mora se živeti dalje, stalno biti budan i aktivan. U svim stvarima.

Na početku ove godine ostali ste bez svog životnog partnera, velikog pozorišnog reditelja, dramaturga, esejiste, scenariste Dušana Jovanovića.

- Takav je čovek bio da je teško zamisliti da može da umre. Teško je o tome i govoriti, sve ostaje u vama za ceo život. Mislim da bi Dušan voleo da živim što normalnije, da radim i dalje, umesto da potpuno bespomoćno hodam po svetu. Proveli smo 45 godina zajedno, sve smo prošli. Svega je među nama bilo, ali ni za sekund nije bilo dosadno! Često je režirao u jednom gradu, a ja snimala u drugom. Nikada nismo bili porodica koja bi ujutru sela za sto da pije kafu.

Može li išta nadomestiti takav gubitak i osećaj zajedništva?

- Niko i ništa. Mi smo živeli na svoj način. Toliko toga mi je ostavio da ne treba više ništa ni tražiti. Dao mi je mnogo, mnogo toga me naučio. Mnogo smo i prepatili zajedno i mnogo se smejali... Uz jedno ogromno razumevanje. Unapred smo gradili nešto što se ne može izgubiti. Svega je ostalo, jer je sve Dušanovo veliko. A ono što je njegovo ja ću negovati dalje, na isti način.

Kako vam izgleda Beograd posle svih ovih godina?

- Sve se menja. I Beograd mi se čini mnogo drugačijim nego što ga pamtim. Gradi se na sve strane, pravi je velegrad. Nažalost, još nisam imala dovoljno vremena da ga obiđem. Uglavnom se krećem između Beogradskog dramskog i hotela, koji je u njegovoj blizini.

Predstavu ćete igrati u "blokovima", nekoliko izvođenja zaredom?

- Da, i to mi odgovara. Nije jednostavno putovati. Danas je posebno komplikovano prelaziti granice. Kod nas u Sloveniji su zbog korone već veoma izraženi psihički problemi. Nisu svi ljudi bogati niti žive u raskošnim stanovima. Mnogi su skučeni, u malom prostoru, zatvoreni sa svojim problemima. Nema više druženja ni među decom i mladima. I nisu samo bolest i virus odneli živote - ljudi su uništeni na razne načine. Bojim se da se posle ovoga, neki nikada neće oporaviti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije