POZORIŠNA KRITIKA: Metafizičko putovanje ka sebi od sebe

TEKST "Orlando: Biografija" Virdžinija Vulf (1882-1941) posvetila je svojoj intimnoj prijateljici, Viti Sakvil-Vest, ironično romansirajući njena životna zbivanja i karakterne osobine.

Novosti

Od tada, ovaj životopis, različit od postupka toka svesti, koji praktikuje Vulf u svojim romanima ("Gospođa Dalovej", "Ka svetioniku", "Talasi"...), izaziva polemike. Orlando, mladić/devojka su eterični, o njima se govori, njih obožavaju, a da oni gotovo i ne učestvuju u tome. Mladić Orlando se, posle sedmodnevnog sna budi - kao devojka Orlando. Bajkoliki svet čini afektivni život Orlanda i karakteriše ga. Per Gintov srodnik, Orlando, trebalo bi i da završi u dalekim sferama, koje ne znaju za ljudske vrednosti, kao ni za muke fizičkog bivstvovanja... Na tom mestu, na samom kraju predstave (koja traje neopravdano dugo, oko dva ipo sata), Goran Ferčec daje reč glavnom liku, da progovori o poslednjem stoleću, u Orlandovom trista godina dugom životu (što je očigledan motiv večne mladosti i večnog života).

Bojan Đorđev se, sa saradnicima (Tanja Šljivar, dramatizacija i Goran Ferčec, završni Orlandov monolog) odlučio za eklektiku. Lep u svojoj koloritnosti (kostim Maja Mirković), poigravajući se, prilično uspešno, ismevanjem konvencija, kao društvenih, tako i umetničkih (u romanima pogotovo), ironični filozofski životopis dvopolnog Orlanda se, ipak, zagubio u preteranom insistiranju na formi, što je svojevrstan paradoks, u odnosu na nameru (put ka sebi od sebe), sa kojom je tekst napisan. Nije slučajno što ga je Robert Vilson video kao Orlandovu monodramu - svojom dvopolnošću ovaj "junak" (bio bi u pikarskom romanu, koji se takođe ironzira) nastoji da spozna svet u njegovoj sveukupnosti, muškoj i ženskoj. Ta ironija unutrašnjeg pogleda, jasna nit ličnog Orlandovog doživljaja, lažni istoricizam, zbegavanje konačnih životnih i moralnih izbora - razvodnjeni su nasilnim uvođenjem ovovremenih čuda, mobilnih telefona i rolera...

Na kraju, kada na mapiranje Orlandovog unutrašnjeg sveta stvaraoca, pisca poeme "Hrast", naseljenog maštovitim, neverovatnim likovima, kao materijalom za stvaranje, "padne", sa pozorišne rampe, monolog "Stoleće", gledalac je zbunjen. Nemajući mogućnost da se vrati na tekst, da ga pročita i doživi višestruko, biva uveden u Orlandovu kontemplaciju, koja je sušta suprotnost njegovoj razigranosti mašte, dečjoj surovosti dvopolnog "evrimena", persiflaži istorije sveta i žanrova...

Figure, koje, diveći se Orlandovoj univerzalnosti, žale za ovozemaljskim izgubljenim divotama - Kraljica Elizabeta (slikovita Aleksandra Nikolić), Ruska princeza Saša (eterična Kalina Kovačević), Nik Grin, Pesnik (efektan Nikola Vujović), Rumunski nadvojvoda/nadvojvotkinja (slikovit Zoran Ćosić), Turski ljubavnik (duhovit Pavle Jerinić), Ciganin Rustem (egzotičan Miloš Đorđević), Madam di Defand (neobična Vanja Ejdus), Prostitutka Neli/Kraljica Vikorija (upečatljiva Sena Đorović), završnim Orlandovim monologom bivaju skrajnute, jer se on odnosi na poslednje stoleće. Vulf svoj putopis završava tačnim datumom, godine 1928.. Zašto bi se proširivala ta determinisanost?

Na osamdesetogodišnjicu odlaska veličanstvene Virdžinije Vulf, dobili smo zanimljivu predstavu po motivima njenog "Orlanda", a da ga nismo videli zaista protumačenog na sceni.

Perspektivni mladi glumci, Dragan Sekulić i Iva Milanović (naizmenično u ulozi Orlanda i Marmadjuka), bez napora i impresivno su ušli u složenu strukturu vrhunske literature i autentičnu istinitost pozorišnog izraza.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije