POGLED ISKOSA - Nedosanjani san Marijane Rakićević

U GENERACIJI novih crtača i slikara srpske fantastike, te žilave i raskošne biljke, Marijana Rakićević (Čačak, 1992) pojavila se kao jedna od originalnijih.

Foto Privatna arhiva

Likovni svet ove slikarke krajnje je samosvojan, ona ništa ne duguje velikim prethodnicima iz grupe Mediala, na koje se mnogi među njenim vrsnicima oslanjaju.

Nije nikakav epigon, već hrabro gazi vrletima mašte, uz svu ličnu skromnost koja je krasi.

Naoružana tim neophodnim vrlinama, krenula je u duhovnu avanturu, u tamni vilajet imaginacije, u njen unutrašnji svet vizija kojim caruju otmene ali zamračene, krhke i nežne, ali opasne i nimalo naivne figure. Nasuprot kanonske, staroegipatske, grčke i vizantijske lepote, pojedini veliki ili hrabri umetnici razvijali su iracionalnu lepotu, putujući njenim nepreglednim prostranstvom. Iracionalizam ove mlade umetnice hrli ka poljima intuicije, tamo gde je za crtež neophodno samo "negovanje unutrašnjih biljaka", kako kaže legendarni crtač Uroš Tošković. Iz tog "cveća zla", iz opojnog maka boga Hipnosa, cvetaju vizije i snoviđenja Marijane Rakićević, izrasta začudni, oneobičeni, izmaštani svet linija, senki, figura i likova. Njena fantastika je intuitivna, otvorena ka unutrašnjem saznanju.

Ona jasno razaznaje i definiše karakteristike figura, uvek su ličnosti a ne opšti tipovi, precizno crtački i likovno određene u smislu studije i dorađenosti umetničkog poštenja koje započinje sa germanskom školom. Na granici grotesknog, koje je najpre fantastično, ali nikada karikaturalni, žive njeni likovi, madone i kavaliri iz senke. Umesto kanonske, ikoničke, ona istražuje slobodnu, nesputanu, iracionalnu lepotu zaumnog sveta, onog iza fizike i dana, iz carstva metafizike i noći, kada granice svetova popuštaju a nesaznatljivo se jasnije ukazuje. Umetnica kaže da svojim radom istražuje pre svega sopstvenu podsvest. To su one, kako bi rekao jedan drugi veliki slikar razuzdane mašte, "vesti iz nesvesti". Marijana se kreće gracilno po njemu, ubire cvetove finih snoviđenja, smelo zalazi u iracionalizam sa njegovim sopstvenim zakonima, zakonima noći.

Okultni svet takođe ima svoje svetlosti, a to pominjemo zato jer svet ove crtačice i slikarke opstoji na nemogućoj granici između svetlosti i tame, linije i boje, lica i maske, lika i ogledala, gotike i baroka, anđeoskog i demonskog. Nove u njenom radu nisu samo metamorfoze, unapređenje u pravcu magijskog principa pretvorbe, za koji zna likovnost kao i književnost, već i aglomeracije, zdruzgavanja, gomilanja formi iz kojih zrcali poneki čist, jasan i lep lik. Kao da sve to nije ništa drugo do imaginarni pokušaj povratka u jaje, u savršenstvo, koju često predstavlja, u idealno prirodno i kosmičko stanje, ni spavanja niti buđenja, u nedosanjani san.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije