ZNAK DA NISAM SEJAO PO KAMENU: Brojne nagrade obeležile pesničku karijeru Selimira Radulovića

U JEDAN novinski tekst ne bi mogla da stanu sva najznačajnija priznanja kojima je ovenčana književnost Selimira Radulovića, pesnika i upravnika Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu.

Foto D. Dozet

U razgovoru sa autorom od nabrajanja odustajemo i podsećamo samo na dve najnovije nagrade - "Milan Bogdanović" i Povelju za životno delo Udruženja književnika Srbije.

Ovo prvo priznanje koje se dodeljuje za najbolju književnu kritiku sagovornik "Novosti" dobio je za tekst "Srpski nacionalni i kulturološki priručnik" (o knjizi "Istraga predaka" Ivana Negrišorca), objavljen u nedeljniku "Pečat". Na pitanje nije li to za njega, na izvestan način iznenađenje, budući da je svoje čitaoce u minulim desetlećima darivao prvenstveno pesničkim knjigama, Radulović kaže:

- Delom ste u pravu. Ali, podsećam da sam u svet književnosti stupio, krajem prošlog veka, sa knjigom književno-kritičkih tekstova "Povoj i članci". Kako sam sazrevao sve više mi je bilo bliže ruho pesnika, ali nisam zaboravljao ni obaveze koje sam preuzeo u mom književnom prvencu.

Koliko vam znači baš ova nagrada za kritiku koja nosi ime Milana Bogdanovića?

- Moram reći da je, od ranih gimnazijskih dana, Milan Bogdanović, za mene, istinski simbol za kritičara. Ukazao bih na dva njegova stava, koje je obelodanio u junskoj svesci Letopisa Matice srpske, iz 1931. godine. Prvi možemo nazvati tradicionalnim, budući da navodi da bi književna kritika trebalo da vredi i da se vrši s punim obećanjem moralne odgovornosti. U drugom se mogu uočiti tragovi moderne kritike, jer predočava da kritika može imati svoju vrednost i svoju lepotu i izvan čistoga procenjivanja i suđenja. Nortrop Fraj, setimo se, u "Velikom kod(eksu)", veli da je svaki novi pristup književnosti praćen uverenjem da je kritika, konačno, otkrila tehniku odvajanja prvoklasnog od manje dobrog i da je vrednosni sud u kritici isto što i šargarepa za magarca. Poslanje Milana Bogdanovića upućuje poruku da je književna kritika nemoćna samo kod onih koji su bez ikakvih sklonosti za nju.

Doživljavate li Povelju za životno delo od krovne asocijacije srpskih pisaca i kao nagradu svojoj istrajnosti?

- Ja bih to nazvao darom istrajnosti, da se ostane dosledan izabranom putu, budući da sam pevanje-po-duhu pretpostavio pevanju-po-svetu. A evo i zašto. Pre jednog desetleća, naime, pitali su me, u jednom od razgovora, da li pevanje iz najlepše Knjige, iz duše najlepšeg Pevača, nosi sa sobom izvesnu meru rizika. Odgovorio sam da su se s tim pitanjem, na isti način, suočavali, recimo, i Dante, i Milton, i Eliot, pesnici oblikovatelji mita. Kao i tada, i sada postavljam pitanje - da li je taj mit radio u korist ili na štetu prvoredne krilate supstance njihovog dela!? I da li pesničke strukture, sa jakom primesom doktrinarnog, plene samo veličinom teme, odnosno, izgrađenom samosvešću da je velikom pesniku podarena velika tema, ili i dodatnom lepotom ukrasa koja je pridodata izvoru.

Novica Tadić, pesnik koji je u savremenom srpskom pesništvu, zaposeo vrh veći i vidljiviji nego za života, a manji, dakako, od onog koji će mu, koliko sutra, zasluženo pripasti, veli da onaj koji čita Bibliju sve druge knjige čita i čitač je istiniti. Nema većeg pesnika od Onog koji je sve što postoji priveo iz nebića u biće. Iz svake moje pesme peva podrazumevajući rukavac Knjige ili podrazumevajući rukavac znamenosnih i hristonosnih patrističkih svetala Istoka. Kao što je građevina bez temelja slaba, i pitanje je dana kad će se urušiti, tako je i pesma, bez darova Oca, našega, laki privid, koji nas ne privlači i ne obavezuje. Usuđujem se da svoju pesmu uporedim s onom trskom Ave Arsenija, koja je šuštala, na povetarcu, mučeć one što ne vole da čuju ni vrapce.

U ovo pandemijsko vreme, kada je kultura utihnula, čini se da je piscima možda i najlakše da se prepuste osami s kompjuterom. Inspiriše li vas ovo i ovakvo vreme?

- Korona virus, kao mora i metafora savremenog sveta, kao pandemijski znak koji se, preteći, nadneo nad našom kućom (i nad čitavim svetom) ukazao je, pre svega, na disfunkcionalnost sistema (Čomski) zapadne civilizacije. Kruna (korona) tog izkliznuća overena je u zemlji koju nastanjuje izuzetna nacija. To je deo sveta koji je sve pogrešno razumeo. Svakodnevno je palio vatre u kućama braće zemaljske, koje su se sada uselile u njihove kuće, svakodnevno je slao mečku da igra u mnogim kućama na planeti, a ona se, izmorena, vratila svojoj kući, da u njoj završi ono što je započela. To je, naposletku, deo sveta koji je ismejao čast i poredak, prikazujući ih kao nešto nepotrebno, deo sveta čija je čizma mrvila i prašila gde god je stuba, koji se, prema nama, Srbima, devedesetih odnosio kao prema logorašima, prevodeći nas na jezik koji nije našoj duši, na jezik okorelih prestupnika. On kao da se zarekao da će se opametiti tek kad se surva naopačke, overavajući Hristove reči - o rode neverni i pokvareni ( Mt. 17,17).

Foto D. Dozet

Vašu poeziju, u kojoj slavite Gospoda, poštovaoci ocenjuju kao vizionarsku. Kako gledate na postpandemijski period, koji će, svi se nadamo, uskoro doći?

- Možda ovako, mada preveć očekujete od suzotvorne i samousredsređujuće pesničke refleksije - zaustaviti, najpre, zastrašujući ventil, kroz koji kuljaju osveta, krv i uništenje, potom, vratiti, u svom srcu, odvažnost siromaha i skromnost onoga koji pita.

Saglasno tome, neprekoračivi egzistencijalni krik savremenog čoveka preobraziti u tihujući krug duše koja nas vodi dubinama vlastitog bića - da srcem čistim, tim malim suncem večnosti, prebivamo u Ocu našem, imajući svest o nepostojanosti koju nazivamo životom. Bez očiju molitvenih, pred demonima savremenog sveta, koji se gasi, kao trava, pokošena, na suncu, savremeni čovek se oseća kao riba na vrelom pesku. I što je najvažnije - da se i vi i ja, u ovom času, dok razgovaramo, prisetimo da je On tu! Kao oltari i putiri, ikone i krstovi, tako je Ocu, našem, mila i svaka duša zemaljska. Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovekovo ne dođe - to pripremi Otac, naš, onima koji ga ljube. Svi smo mi grešnici, pa i onaj koji je verom hodio, a ne gledanjem, i svima nam je neophodno pokajanje.

Grč prvobitnog greha živi u nama, ni potop nije uspeo da ga spere. Već je rečeno - kad tuđi dom mačem posečeš, prema tom maču kovaće se mač u domu tvome. Nema neoprostivog, već samo nepokajanog greha! S razlogom su iznedrile reči Nebohodog Pavla - s Hristom stradamo, s njim se i proslavljamo.

Da li bi se pošast kovid 19 mogla definisati i kao opomena savremenom čoveku i svetu?

- Ja sam je doživeo i kao opomenu savremenom čoveku i savremenom svetu, koji nisu uspeli da smisao knjige pretpostave besmislu savremenosti, besmislu telesnih mudrovanja, besmislu rijalitija i društvenih mreža. Kad u čoveku, veli Aleksandar Šmeman, zamre božanski san, svet se okreće đavolskom. I kao da je zalutali i porobljeni savremeni čovek dobio ono što je zaslužio, predajući, bez ostatka, svoju mrsku i nepodnošljivu slobodu, zaboravljajući da je sloboda od sveta, zapravo, pobeda nad svetom. Korona opomenu shvatio sam i na ovaj način - dok smo bili s knjigom, podsećali smo na biće, bez nje se ponašamo kao nebiće! Što se mene tiče znao sam da ništa od onog što se događa nije slučajno i vreme nisam proveo u okovima koji su me vukli nadole. I nisam sejao po kamenu. Ispevao sam novu knjigu poezije, sredio novu knjigu eseja i (zajedno sa vladikom Bačkim Irinejem) priredio Spomenicu, posvećenu Svetom Savi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije