NA OVIM MESTIMA JE ZABRANJENO UMIRANJE: Ako se to ipak desi mogu i da kazne pokojnika

ŠEST gradova je zabranilo umiranje od 1999. godine, sa propisanim kaznama koje se kreću od novčanih kazni do povećanih poreza - i daleko su od toga da su prvi.

FOTO: Printskrin

Deluje kao šala, ali da li ponekad postoji razuman razlog?

Petsto trideset i sedam ljudi živi u Seliji, srednjovekovnom gradu na padini brda na samom vrhu Italije. Šezdesetih godina prošlog veka bilo ih je bilo tri puta više, a danas većina stanovnika ima više od 65 godina. Kao rezultat toga, Selijini zakoni takođe dobijaju srednjovekovni ukus. Prošlog meseca, kao odgovor na njenu demografsku krizu, gradonačelnik Davide Zikinela potpisao je Odredbu 11 kojom je izričito „zabranjeno da se razboli u opštini“ i insistira da je „umiranje zabranjeno“. Oni koji sebično odbiju da preduzmu neophodne korake da se pridržavaju ovog zakona tako što će prisustvovati zdravstvenim pregledima mogu očekivati kaznu od 10 evra godišnje.

-Po zakonu, nisam mogao direktno [zabraniti umiranje], kaže Zikinela, pedijatar po zanimanju. „Ne možete po zakonu narediti nemoguće. Ali moja namera je da se borim protiv smrti.”

Kako je tada rekao novinarima: „Ovu meru smo sproveli ne kao šalu, već kao nešto zaista ozbiljno, jer je Selija, kao i mnogi drugi gradovi u južnoj Italiji, pogođena depopulacijom. Oni koji ne vode računa o sebi ili koji steknu navike koje su štetne njihovom zdravlju, biće kažnjeni sa više poreza.”

Selija nije prvi grad na svetu koji je pokušao da zabrani umiranje – čak nije ni jedan od prvih pet. Poslednjih godina slične mere su preduzete u Cugnaux (Cugnauk, 2007) and Sarpourenx (2008) u Francuskoj, Biritiba Mirim u Brazilu (2005), Lanjaron u Španiji (1999) i Falciano del Massico (2012), takođe u Italiji. U svakom od ovih prethodnih slučajeva, problem je bio lokalno groblje, kojem je ponestajalo prostora, što je lokalne vlasti navelo na očajničke mere.

-Imali smo veoma težak problem, seća se Filip Geren, koji je u to vreme bio gradonačelnik Cugnauka u blizini Tuluza. Gerin je želeo da izgradi novo groblje na nekorišćenom zemljištu povezanom sa lokalnim aerodromom, ali nije mogao da dobije odluku da odobri prefektura (francuski ekvivalent lokalne vlasti). Ovo mu se činilo apsurdnim pošto je zemljište u jednom trenutku bilo odobreno za daleko remetilju svrhu izgradnje supermarketa. „Razgovarao sam sa mnogim ljudima“, kaže Gerin. -Pokušao sam da zakažem sastanak sa prefektom. Poslao sam pismo Ministarstvu unutrašnjih poslova. Nema uspeha. Tako da smo bili pomalo frustrirani i rekli smo: „U redu, jer je apsolutno glupo ovlastiti supermarket, ali ne i groblje, moramo da sprečimo da ljudi umiru.“

Ovo zvuči smešno. U redu, to je smešno. Obožavatelji Krisa Morisa će se setiti da je devedesetih godina prošlog veka ideja bila prava komedija. U odeljku „Na sat“ pod nazivom „Smrtna kazna“, Moris prilazi prolazniku i pita: „Šta misliš, šta bi trebalo da bude kazna za smrt?“ Zaprepašćeni prolaznik: „Mislim da bi u nekim slučajevima trebalo da ih obesite. „Dakle, ako umreš, treba da budeš obešen?“ "Da."

Međutim, s vremena na vreme, to je shvaćeno ozbiljno. Samoubistvo je, naravno, bilo ilegalno u Britaniji do 1961. godine – a na nekoliko mesta je i dalje. Očigledno, takav zakon ima malo značaja za one koji su umrli, ali ljudi za koje se utvrdi da su pokušali samoubistvo i dalje bivaju kažnjeni. Malezijski krivični zakon, na primer, predviđa da: „Ko pokuša da izvrši samoubistvo i učini bilo kakvu radnju u cilju izvršenja takvog dela, kazniće se kaznom zatvora u trajanju do jedne godine ili novčanom kaznom ili i jednim i drugim.”

Čak i tamo gde vlasti prihvataju da ljudi ponekad umiru, preduzeti su koraci da se ta praksa iskorenjuje sa određenih mesta. U 5. veku pre nove ere, Tukidid je zabeležio da je umiranje (i zaista rađanje) bilo zabranjeno na svetom ostrvu Delos, kako bi se zadovoljili bogovi tog doba koji su bili prilično visoki za održavanje. „Sve grobnice onih koji su umrli na Delosu su iskopani“, pisao je Tukidid, „i proglašeno je da ubuduće na ostrvu neće biti dozvoljena smrt ili rađanje; one koje su trebale da umru ili rode trebalo je da prenesu u Reneju.

Slična ideja je zahvatila i japansko ostrvo Icukušima, koje se smatra svetim u šintoizmu, gde je umiranje ili rađanje bilo zabranjeno do 1868. godine i gde još uvek nema groblja ili bolnica. Na sreću, i Delos i Icukušima su veoma mali i bliski drugim, prikladnijim kopnenim masama, tako da su zahtevi bogova bili gotovo izvodljivi.

theguardian.com

BONUS VIDEO - RUSKA ARTILjERIJA NA DELU: Jedinica gađala položaje ukrajinske vojske na frontu u Hersonu

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije