ITALIJANSKA NOVINARKA ŽANIN TOSKI MARACANI VISKONTI "Muslimanski snajperisti u Sarajevu bili su najopasniji"

ITALIJANSKA novinarka i publicistkinja Žanin Toski Maracani Viskonti dugi niz godina prati pitanja Balkana, geopolitike i uloge međunarodnih institucija u kriznim situacijama. Njeni susreti sa ratnim zonama Bosne i Hercegovine, kao i na Kosovu i Metohiji i lična svedočenja koja je beležila oblikovali su njen novinarski put.

Foto: Printksrin

U razgovoru za Srpski Ugao govori o iskustvima koja su je odredila, vezama sa srpskim narodom, nastanku knjige Koridor, kao i o svom viđenju evropske politike prema Srbiji.

Srpski Ugao: Koje tri etape vaše novinarske biografije smatrate presudnim i zašto baš njih?

Žanin Toski Maracini Viskonti: Do 1992. godine radila sam u oblasti komunikacija. Organizovala sam imidž kampanje za luksuzne proizvode i modu, sarađujući sa poznatim fotografima, među kojima je bio i Helmut Njuten, sa kojim sam radila tri kampanje. Pisala sam članke za modne i aktuelne časopise o društvenim temama, umetnosti i kulturnim događajima. U novembru te godine učestvovala sam u organizaciji putovanja nobelovca za mir Elija Vizela u Jugoslaviju.

U okviru tog putovanja, specijalnim letovima kroz zonu zabrane letenja, iz Beograda sam sletela u Banjaluku, pa u Sarajevo, zajedno sa Vizeleom i međunarodnom štampom. Sećam se da je Sarajevo bilo sivo i ledeno i da je avion morao da sleti strmo, bez poniranja, kako neki snajperista, koji bi možda ignorisao specijalne naredbe koje smo imali, ne bi ispalio raketu na avion. Iznenadilo me i što smo morali da trčimo cik-cak do terminala zbog drugih snajperista.

Novine su nam govorile da grad napadaju Srbi, ali najopasniji snajperisti bili su muslimani. Tako su nam objasnili vojnici UNPROFOR-a na terminalu. Tokom obilaska u francuskim transporterima, najviše me pogodio prizor srpskih zarobljenika naguranih kao sardine u uskim ćelijama zatvora „Viktor Bubanj“. Velika menza i bar delili su jednu sekciju od druge, a zvuk šoljica i smeh gostiju činili su položaj tih ljudi još surovijim.

Dan ranije posetili smo logor Manjača iznad Banjaluke, gde je bilo 3000 zarobljenih Hrvata i muslimana u velikim halama. Vizel je priznao da su njihova ljudska prava poštovana. Razgovarajući sa učesnicima posete, stekla sam utisak da smo gledali dva različita filma iako smo bili na istim mestima. Tada sam počela da shvatam da je taj rat, koji je donosio patnju i smrt tolikim civilima, deo velike obmane: zvanična naracija nije prikazivala stvarnost. Ubrzo nakon toga napustila sam posao i počela da se bavim geopolitikom i pisanjem o njoj.

U junu 1999. godine našla sam se u Peći deset dana posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Stigla sam kolima sa dvojicom kolega novinara. Grad je bio uništen, a jedini netaknut hotel zauzela je komanda italijanskog kontingenta. Otišli smo u Pećku patrijaršiju da vidimo mitropolita Amfilohija. Ispred manastira bila su vozila prekrivena raznom imovinom. Oko njih su ljudi, većinom starci, čekali pod nadzorom italijanskih vojnika sa tenkom. Mitropolit nam je objasnio da se kolone izbeglica okupljaju kod Patrijaršije i da ih zatim Italijani sprovode do Rožaja u Crnoj Gori.

Uputio nas je u crkvu Svetog Jovana u gradu, gde bismo mogli da prespavamo, ali i da budemo svojevrsni odvraćajući faktor za kosovske Albance koji su pravili upade posle 18 časova. Ostali smo tri dana, obilazili okolinu da bismo razumeli šta se dešava.

Na dan polaska spakovali smo stvari u auto, kada je sveštenik doveo stariji par i dvojicu braće – Srbe. Trebalo je da se pridruže koloni u Patrijaršiji, ali bi morali da pešače tri kilometra kroz ulicu sa srušenim kućama, gde su se često skrivali albanski snajperisti. Tražili su prevoz. Izvadili smo prtljag da bismo oslobodili prostor. Ljudi su imali nekoliko zavežljaja i dve velike crne plastične kese koje su neprijatno mirisale. Kada smo stigli do Patrijaršije i otvorila sam gepek, shvatila sam da nose dve crne plastične vreća za leševe. Napuštali su svoj dom zauvek, bez ičega, samo da ne bi ostavili roditelje sahranjene u zemlji koja više nije njihova.

Vozila sam brzo putem punim ruševina, sa otvorenim prozorima zbog jakog mirisa. Pustila sam Mocartov Rekvijem što je glasnije moguće. Bio je to trenutak tragične lepote. Tada sam odlučila da ću ispričati sve priče koje sam videla i čula, da ne bi bile zaboravljene. Tako je nastao „Koridor“.

Na jednom od poslednjih susreta u Parizu sa nezaboravnim generalom Pjerom Mari Galoom, razgovarali smo o Bosni posle Dejtona. On mi je objasnio grešku koju je predsednik SAD, Bil Klinton, napravio 1994. godine, kada je dozvolio dolazak muslimanskih terorista u Sarajevo i takozvane humanitarne pomoći iz Irana, koja je bila oružje praćeno iranskim obaveštajcima. Rekao je: „Otvorili su ulazna vrata islama u Evropu.“ Nadahnula sam se njegovim rečima za naslov svoje druge knjige Ulazna kapija islama.

Kako su nastale i produbile se vaše veze sa Srbima i šta ste kroz njih naučili o srpskom društvu?

Ž. T. M.V. : Imala sam sreću da me prihvati jedan bračni par, poznati pisac i njegova supruga, novinarka kulturnog programa Televizije Beograd i da steknem prijateljstvo sa dvojicom izuzetnih pisaca i umetnika. Oni su mi otvorili vrata jednog sveta u kojem sam pronašla vrednosti i tradiciju koje je Zapad odavno izgubio.

Sećam se da sam o tome razgovarala sa jednim italijanskim pesnikom koji mi je rekao: „Oni su ono što mi više nismo.“ Prošle su godine, i uprkos mogućim promenama, i dalje mislim da su poštovanje porodičnih veza, slava, sposobnost da se ujedine pred zajedničkom opasnošću, još uvek prisutni u narodu. Divila sam se njihovoj snazi posle tragedije i sposobnosti da počnu iznova i kada su izgubili sve. Nadam se da te osobine nisu nestale. Danas su potrebnije nego ikada, jer opasnost ne dolazi iznutra, već spolja, iz Evrope.

„Koridor“ je vaš novinarski dnevnik. Kako je nastalo to delo i koju scenu ili svedočanstvo biste izdvojili kao srce knjige?

Ž. T. M.V. : Mislim da sam već objasnila kako je „Koridor“ nastao. Više od dnevnika, to je bio način da dam glas pričama kojima sam svedočila i da ispričam događaje onako kako su se zaista dogodili, a ne kako ih je zvanična naracija opisivala. To je bio i način da ispustim svu teskobu i frustraciju koju sam upila iz tih svedočanstava, kao i iz događaja na koje nisam mogla da utičem. Bila je to duboka potreba da kažem istinu.

Mnogo priča mi je važno. Jedna je ona iz Peći o dvojici seljaka koji su bežali jedino sa mrtvim roditeljima kao prtljagom. Njihova ljubav i poštovanje prema onima koji su ih rodili, tolika da nisu hteli da ostanu sahranjeni u zemlji koja im je postala neprijateljska, duboko me pogodila.

Druga slika je susret sa dvadesetogodišnjim momkom iz Prijedora, jedne snežne noći u Modriči. Bio je sa dvojicom prijatelja, jednim Srbinom i jednim muslimanom. Mnogo je pio, a ja sam bila umorna i nervirala me njegova upornost da priča. Ali njegova ispovest je potresla i mene i moje kolege.

On i još 23 mladića iz Prijedora pozvani su na služenje JNA 1991. godine. Našli su se u kasarni u Zagrebu, opkoljeni, bez vode, hrane i struje. Njihov omiljeni potpukovnik, musliman, izdao ih je za 200 dolara, otvorio kapije i usledio je masakr. Samo njih trojica su preživeli.

Momak je već četiri godine ratovao za Republiku Srpsku. Oca su mu mučili i zaklali. Majka je ostarela od bola. Verovao je da će sledeća ofanziva biti njegova poslednja. Radovalo ga je samo to što mu je devojka bila trudna, pa će nešto od njega ostati.

Kada su krenuli, rekao mi je da moraju da pešače deset kilometara po snegu do položaja. Bila sam iznenađena, jer je to područje bilo iza linije fronta. Pogledao me kao dete i rekao: „Niste shvatili, mi smo snajperisti.“

Poslednji intervju sa Radovanom Karadžićem 1996. godine bio je potresan. On je zvanično bio ratni zločinac. Bio je svestan toga, ali je odbijao legitimitet Haškog tribunala i pravo da ga sudi. I nije bio u krivu.

Savet bezbednosti je 25. maja 1993. godine rezolucijom 827, posle rezolucije 808 od 22. februara, osnovao Tribunal prema Poglavlju VII Povelje UN. Tribunal je trebalo da sudi za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena od 1. januara 1991. godine. Međunarodno pravo predviđa da tribunal može suditi samo za zločine počinjene posle njegovog osnivanja. Dakle, zločini pre njegovog osnivanja ne bi smeli da budu u njegovoj nadležnosti.

Zašto želite intervju sa predsednikom Srbije, kakvo je vaše mišljenje o njemu kao državniku?

Ž. T. M.V. : U mojoj zemlji mediji objavljuju malo vesti o Srbiji i Republici Srpskoj. Kada to rade, reč je uglavnom o sadržaju napravljenom prema nametnutoj naraciji i retko su zaista informativni. Smatrala sam da je važno da čujem direktno od predsednika istinu o trenutnoj unutrašnjoj i evropskoj krizi.

Mislim da predsednik trpi snažne pritiske, verovatno i pretnje iz Brisela, što mu ne dozvoljava da vodi nezavisnu spoljnu politiku i primorava ga da balansira. To razočarava mlade, koji su čisti i idealistični i ne mogu da shvate nijanse teške spoljne politike. Deo sadašnjih protesta verovatno ne razume stepen spoljnog uticaja u njihovim redovima. Njihova želja za slobodom i nezavisnošću vodi ih ka lepoj utopiji, ali teško ostvarivoj danas.

Šta je po vama tema broj jedan o Srbiji koju Evropa ne razume?

Ž. T. M.V. : Evropa odlično razume aspiracije Srbije. Zato ih i suzbija. Posle učešća u raspadu Jugoslavije i nametanja svoje politike Rumuniji i Bugarskoj, Brisel sada pokušava da ponovo sastavi bivšu Jugoslaviju. Sve to bez poštovanja osećanja naroda, međunarodnog prava, rezolucija UN i sporazuma poput Dejtonskog, kada je reč o Republici Srpskoj.

Balkan i Ukrajina su dve šahovske table na kojima se pomeraju figure NATO prema Rusiji. Iz analize balkanske situacije deluje da su glavni korisnici zapadne politike one zemlje koje su imale, ili još imaju, snažnu vezu sa nacifašizmom. Taj trend je veoma prisutan kod mnogih u briselskoj administraciji. Mnogi predlozi zakona deluju inspirisano prošlošću za koju smo verovali da je zatvorena u Nirnbergu.

Jasno je da bi zemlje koje ne slušaju naređenja mogle dobiti nametnutu demokratiju i predsednika po izboru spolja. Narod više ne bi slobodno birao, ili bi bio naveden da prihvati vlade koje nije izabrao.

(Srpski ugao)

Preporučujemo

Politika

0 2

VUČIĆ SE SASTAO SA DODIKOM: Danas u predsedništvu Srbije mnogo važnih razgovora o brojnim pitanjima

22. 11. 2025. u 13:50

Ekonomija

0 17

"TEŠKO IDE OKO NIS-A, DAĆU SVE OD SEBE" Vučić: Amerikanci hoće da vide sve detalje ugovora, posle pet dana pregovora to nije moguće

22. 11. 2025. u 11:27

Politika

0 12

"ONI ŽELE DA SRBIJA PROPADNE I NIKAD NIŠTA NE OTVORI" Vučić o pisanju opozicionih medija da se neće pokrenuti Klaster 3

22. 11. 2025. u 11:23

Politika

0 15

VUČIĆ O USTAŠKOM DIVLjANjU U OSIJEKU: Užasnut sam bujanjem fašizma u savremenoj Evropi, hrvatski vinari nemaju veze sa tim

22. 11. 2025. u 11:11

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije