KADA čoveka rat otera sa ognjišta i kada mu duša proživi sve nedaće višedecenijskog izbeglištva, a onda se vrati u tu baštu svojih korena, na mesto gde je zapuzao, uspravio se i načinio prve korake - lice mu se ozari, srce zapeva. Čini mu se da može sve.
Bože, koliko je milosti, otmenosti i lepote u pravoslavnim srpskim svetinjama. Svaka je drugačija, a opet nekako ista. Pleni otvorenošću i čovekoljubljem. Uzvisuje se ka nebu, kao da ima krila. Poput golubice. A opet, čvrsto se drži tla i drevne mudrosti. Hristoliko i postojano. Ponekad pomislim, ili sam pomišljala, da smo mi najsrećniji narod na svetu. Biti dete, izdanak u krošnji takve lepote, najveća je radost. I ispunjenje.
Komentari (1)