U SRBIJI ZAGRLJAJI JOŠ NISU IŠČEZLI: Dr Željko Dragić (45) iz Nemačke doveo je kćerku Gretu u Novi Sad da upozna našu zemlju

TATA, nein, ne kaže se "bijelo", nego "belo". Ti ne znaš dobro srpski!

Privatna arhiva

- Greta Dragić, rođena pre pet i po godina u Hanoveru, prekoreva svog oca dr Željka Dragića, istoričara, koji je netremice gleda s mešavinom iznenađenja i ponosa jer njegova kćerkica, posle samo tri meseca provedena u novosadskom vrtiću "Zemlja čuda", ispravlja njegov srpski izgovor!

Doputovali su u Novi Sad da tata "reši papire" u vezi sa nasledstvom koje mu je ostavila tetka u Ravnom Selu. I ranije su njih dvoje dolazili ovamo barem jednom godišnje, a ovoga puta,znajući koliko kod nas ume da se oduži "put papirologije",upisao je svoju jedinicu u vrtić da uči srpski i stekne nove prijatelje. Pritom, porodični koreni Dragića nikada nisu dosezali do Srbije.

Dr Željko Dragić, rođen je pre 45 godina u Hanoveru. Njegov otac Savo iz Modriče, kao tipičan jugo-gastarbajter, bio je dvadesetdvogodišnjak 1969. kada se zaputio u taj nemački grad "trbuhom za kruhom". Sudbina je htela da tamo upozna i zavoli Cviju iz Zvornika. U Hanoveru su zasnovali porodicu i tamo su i danas.

- Ima nas troje dece, moj tata nas okuplja svakog Đurđevdana. Starija sestra Jasminka, mlađi brat Đorđe i ja jednako smo vaspitavani, ali oni jednostavno ne osećaju te nevidljive spone sa maticom kao ja - otvara nam Željko svoju porodičnu priču na srpskoj ijekavici, sa primetno tvrdim naglaskom jezika države u kojoj se rodio i iškolovao.

Tu unutrašnju sponu sa našom zemljom odavno je zapazila Željkova tetka Gospava Đirić iz Ravnog Sela u opštini Vrbas. Pre nekoliko godina prepisala mu je kuću, znajući da će ga tim poklonom još čvršće vezati za Srbiju.

Željko i njegova jedinica ovde su od marta i ostaće do avgusta. Umesto automobilom, novosadskim ulicama često se voze na biciklu. Greta prvi put pohađa srpski vrtić. U grupi je sa našom decom i sa još četvoro mališana iz Rusije. Kaže da joj je u vrtiću "jako, jako leeepo".

Privatna arhiva

- Divne vaspitačice i deca sve su učinili da se moja kćerka ne oseća kao stranac. Došli smo baš kada se jednoj devojčici iz grupe slavio rođendan. Zagrljaji, čestitke, prelepa atmosfera. E,to je moja Srbija! Nema takve topline i prisnosti u nemačkim vrtićima, nije je ni ranije bilo, a pogotovo je nema danas. Korona je dodatno iskopala jaz među ljudima - nabraja Željko,oduševljen i nadimkom "Gretić" koji je njegova kćerka već prvih dana, od milja, dobila od drugara i vaspitača. Sada se hvali da se ona zapravo zove Gretić Dragić.

Od svog "ić" u prezimenu, Željko Dragić nikada nije bežao.Nije, poput nekih naših iseljenika, već u prvoj generaciji nastojao da raskrsti sa ta dva slova na kraju prezimena ili da ih barem prekrsti u "ich" samo da bi se lakše uklopio u novu sredinu.

Upravo balkansko poreklo i činjenica da naši ljudi, kako kaže naš sagovornik, vekovima sve do danas pate "jer mnoge strane čizme gazile su Balkan", zainteresovala ga je za istoriju. Diplomirao je u Hanoveru, a doktorske studije završio je na državnom univerzitetu u Beču. Željko pri ministarstvu radi u jednoj ustanovi u Donjoj Saksoniji na projektima integracije doseljenika.

Prošle godine često je bio u kontaktu sa srpskim lekarima i ekspertima za elektrotehniku pristiglim u Nemačku. U početku im je, kao i svim doseljenicima, bila potrebna pomoć da bi se uklopili u novu sredinu. Pitamo Željka - da li će oni u Nemačkoj uspeti da očuvaju makar deo osobenosti svog identiteta?

Naš sagovornik smatra da to zavisi od porodičnog vaspitanja,poznavanja istorije svog naroda, poštovanja svojih predaka i niza drugih okolnosti. Ponekad se uspavani identitetski gen iznenada probudi u drugoj ili trećoj generaciji iseljenika.

Željko Dragić priznaje da se Srbija još snažnije ugnezdila u njegovom srcu, ali i u srcu njegove kćerke za ovih nekoliko meseci u Novom Sadu i posle epizode sa Gretinim doživljajima u novosadskom vrtiću i nedavnoj ekskurziji u čarobno kosjerićko mesto Milogošće, gde su njoj i njenim drugarima vaspitačice Maja, Daca, Lana i Minja priredile nezaboravnih pet dana.

- Štaviše, o Srbiji sada učim i od Grete - kaže dr Dragić. - Sa vaspitačima i drugarima posetila je kuću pesnika Jovana Jovanovića Zmaja u Sremskoj Kamenici i puno mi je pričala o tom našem pesniku o kojem sam, priznajem, jako malo znao.  

Uoči Vaskrsa posetili su i kameničku crkvu Rođenja presvete Bogorodice iz 18. veka. Sveštenik im je, kako kaže Željko, toliko lepo besedio o tom hramu i o tajni pričešća da je Greta poželela da na Vaskrs odu i u crkvu na novosadskom Novom naselju gde su iznajmili stan. Na uskršnjoj liturgiji ona je naučila da se krsti, poljubi i zapali voštanicu i da se pričesti.

Privatna arhiva

Gretina majka Anika je Nemica rimokatoličke vere, ali ne protivi se želji kćerke da upozna što više osobenosti Srbije. Za devojčicu je to jedan novi, uzbudljiv svet iz kojeg zagrljaji još nisu sasvim iščezli.

Privatna arhiva

- Uvek mi je Srbija bila u srcu, mada sam tek kao odrastao počeo da dolazim ovamo.Primećujem ,naravno, i da ljudi ovde ne čuvaju dovoljno reke i zelene površine,da po ulicama ima razbacanih papira i opušaka a  vozači sutomobila su nervozni i neprestano trube onom ispred sebe...Sve se to da ispraviti.Ali, predusretljivost,pružena ruka čoveku u nevolji ,srdačan osmeh ljudi od Subotice do granice s Makedonijom, to je Srbija koju volim - kaže sagovornik „Novosti“ i pokazuje svoju prvu „ganc novu“ srpsku ličnu kartu.

Privatna arhiva

U međuvremenu je podneo zahtev i da njegova Greta dobije srpska dokumenta kako bi oboje uskoro postali vlasnici dvojnih pasoša.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije