RAMONDA SKRIVENA U "JEVREMOVCU": U Botaničkoj bašti čuva se biljka "vaskrsnica"

ZOVU je biljka "feniks". Može da izdrži sušu nedeljama, a onda vaskrsne i ozeleni posle samo nekoliko kapi vode. To ponovno rađanje, učinilo je Natalijinu ramondu simbolom srpskog stradanja u Prvom svetskom ratu.

Foto: N.Skenderija

 Jer, i srpska vojska je uspela da izdigne iz pepela i stane na noge, nakon iscrpne borbe. Njen dom u prestonici je Botanička bašta "Jevremovac", gde raste zajedno sa svojom rođakom vrstom Ramonda serbica (srpska ramonda). Malobrojni su oni koji znaju gde je to mesto. Jer, teško bi bila sačuvana od radoznalih posetilaca.

Do skrivenog mesta našu ekipu je odvela biolog Olivera Popović, stručni saradnik za odnose sa javnošću Instituta za botaniku Biološkog fakulteta Botanička bašta "Jevremovac". Sa rasutim tamno zelenim nazubljenim listićima na kamenu, Natalijina ramonda izgleda prelepo i bez cvetova. Od kraja aprila do početka juna, ukrasiće je ljubičasti cvetići u više nijansi sa pet kruničnih listića.

- Srpsku ramondu je opisao Josif Pančić davne 1874. godine na osnovu biljaka koje je sakupio na planini Rtanj u Srbiji - objašnjava Popović. - Nekoliko godina kasnije, dr Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, koji se iz hobija bavio i botanikom, našao je u Jelašničkoj klisuri i na Suvoj planini biljke veoma slične, ali ne i identične vrste. Kako nije bio siguran da li se radi o istoj ili novoj vrsti, obratio se za pomoć Josifu Pančiću, koji je zaključio da su pronašli još jednu novu vrstu koju 1882. godine zajedno opisuju kao Natalijina ramonda u čast kraljice Natalije Obrenović.

Naša sagovornica ističe da obe vrste imaju zajedničku osobinu - poikilohidričnost. To znači da nepovoljne uslove na staništu, kao što su nedostatak vlage, visoke ili niske temperature, preživljavaju ulaskom u anabiozu, fiziološko stanje u kome se njihov metabolizam usporava, a nadzemni organi dehidriraju, tako da gube i do 95 odsto vode. Kada se uslovi poboljšaju, one u roku od 48 časova do nekoliko dana ponovo uspostavljaju normalnu metaboličku aktivnost i ozelenjavaju.

- Nema podataka da je Pančić znao da balkanske ramonde imaju moć anabioze, ali se smatra da je jednu od najupečatljivijih potvrda njihovih vaskrsavajućih sposobnosti dao 1928. godine ruski botaničar Pavel Černjavski - navodi Popović. - Priča se da je jednog dana slučajno prevrnuo čašu sa vodom i pokvasio herbarijum, u kome se, između ostalog, nalazila i Natalijina ramonda. Kada ga je sutradan otvorio, zapanjio se, jer je prethodno potpuno suva biljka, čuvana u herbarijumu godinu i po dana, oživela.

Od 2012. godine Srbija obeležava 11. novembar kao Dan primirja. Glavni motiv za amblem ovog praznika je cvet Natalijine ramonde, iza koje se nalaze zelena i crna traka, što su boje Albanske spomenice. Preporuka je da se ovaj amblem nosi na reveru u nedelji koja prethodi prazniku, kao i na sam dan praznika. Simbolika ovog cveta je višestruka, kako zbog staništa, tako i zbog imena.

- Ova retka i zaštićena biljka raste na području Balkana, pa i na planini Nidže, čiji je najviši vrh Kajmakčalan - kaže Popović. - Slavna bitka na Kajmakčalanu u Prvom svetskom ratu, između vojske Kraljevine Srbije i Kraljevine Bugarske, vođena u septembru 1916. godine, ostala je zapamćena u istoriji po velikom broju žrtava obe vojske, kao i po nadmorskoj visini od 2.524 metara. Od tada Srbi Kajmakčalan nazivaju Kapija slobode, jer su tu nakon teške borbe pobedom prvi put zakoračili u svoju zemlju. Druga simbolika Natalijine ramonde leži u činjenici da je ovo biljka feniks - kao što je srpska vojska, posle svih stradanja i gubitaka koje je podnela, izašla iz Velikog rata kao pobednica.

I neke druge zemlje učesnice Prvog svetskog rata imaju cvetove kao simbole primirja. U Velikoj Britaniji i zemljama Komonvelta zvaničnici i građani na reverima nose stilizovani cvet bulke. Prema predanju, na poljima Flandrije - poprištu najkrvavijih rovovskih bitki, prvo je posle rata nikao crvenocrni cvet divljeg maka.

Foto: Фото: Н.Скендерија

POGLEDAJ GALERIJU

U Evropi postoji tri vrste ramonda, od čega dve rastu na Balkanu, a jedna na Pirinejskom poluostrvu. Prva je otkrivena na Pirinejima, 1831. godine, zaslugom francuskog istraživača Ramonda, po kome je čitav rod i dobio ime. Sve su endemiti, odnosno vrste ograničenog rasprostranjenja, kao i relikti Tercijera, biljke znatne starosti ("živi fosili"). Ramonde vrlo sporo rastu, pa biljka veličine dlana ima trideset do četrdeset godina.

Inače raste na izuzetno nepristupačnim mestima, uglavnom u klisurama, na krečnjačkim stenama gde je suvo i hladno.

Ne zna se tačno koliko može da živi. Za neke primerke u botaničkim baštama u svetu postoje podaci da su tu još od prošlog veka. Ramonde koje žive u klimatskim uslovima kao što su naši mogu bez vode da izdrže od nekoliko nedelja do dva-tri meseca, a u Africi u i duže.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije