CVETKOVIĆI OD 1917. ČUVAJU HIDROELEKTRANU U VUČJU: Ima 120 godina, a i danas proizvodi struju na dva generatora iz vremena izgradnje

Ratko i Saša su odmalena provodili svoje slobodno vreme kraj generatora i turbina hidroelektrane u Vučju. To je mesto gde su od malih nogu najviše voleli da borave. Gledali su kako majstori rade na održavanju ovog elektropostrojenja starog 120 godina. I pre nego što su odrasli naučili su mnogo o tome. Maštali su da jednog dana i oni daju svoj doprinos očuvanju ovog objekta koji se našao na listi svetske baštine elektrotehnike, a od nedavno ima i status spomenika kulture.

foto: I.Mitić

Ratko (72) i Saša (45) su otac i sin. Saša pripada četvrtoj generaciji porodice Cvetković iz Vučja koja je sebe ugradila u istoriju ovog objekta. Sašin pradeda Vukadin radio je u vučjanskoj hidroelektrani od 1917. do 1958, a deda Vladimir od 1947. do 1981. godine. I Ratko je skoro ceo radni vek, duži od četiri decenije, proveo u ovom objektu. Baš kao i njegov deda i otac bio je i rukovodilac pogona. Nije mu bilo lako kada je trebalo da ode u penziju, ali je ponosan jer ga je nasledio sin koji je već nakupio radno iskustvo duže od dve decenije.

- Odrastao sam sa ovim generatorima i turbinama. Kako su one starile i ja sam stario sa njima. Ovu elektranu osećam kao jednim delom sebe. Poznat mi je svaki njen ćošak, svaki šraf... Gledao sam oca i njegove kolege. Okretao ventile, čistio delove. Sve je to izgledalo kao dečija igra, ali sam tako ponešto i naučio. Kao mali nisam ni slutio da ću raditi ovde, ali se ta želja javila nešto kasnije dok sam razmišljao o porodičnoj vezanosti za ovo mesto - priča nam Ratko Cvetković.

Da bi nasledio oca na mestu šefa hidroelektrane moralo je da prođe vreme kako bi svojim iskustvom i znanjem dokazao da to zaslužuje. Mala hidroelektrana u Vučju je sagrađena 1903. godine, kao druga u Srbiji, a od nje do Leskovca tada je podignut i 17 kilometara dug dalekovod. Iako ova lepotica slavi svoj 120. rođendan, ona je i danas u stanju da proizvodi struju i to na dva generatora iz vremena njene izgradnje i na još jednom ugrađenom 1930. godine.

- Sve vreme je radila gotovo bez prekida. Do toga je dolazilo samo u vreme neophodnih remonta koji nisu trajali duže od 15 do 20 dana. Sami smo se snalazili za rezervne delove, jer originalnih odavno nije bilo. Neke su pravili majstori iz leskovačke "Elektrodistribucije", a znao sam da molim i prijatelje da mi pomognu u tome - priča Ratko - Za ceo moj radni vek jednom smo promenili radna kola i to je bilo sve od većih intervencija. Ostalo su bile sitnice koje smo odmah otklanjali. Nismo dozvoljavali da manji dovede do ozbiljnijeg kvara.

foto: I.Mitić

Naš sagovornik dodaje da su nova radna kola za veći generator proizvedena u Ljubljani, a za male ih je pravio nekadašnji "Jastrebac" iz Niša. Kaže da su se radnici ponašali kao da brinu o svojoj imovini i da mali broj velikih kvarova svedoči o kvalitetu generatora, ali i o njihovom redovnom i stručnom održavanju.

- Čovek se nekako brzo saživi sa ovim objektom i prelepom prirodom koja ga okružuje. Verujete mi da mi nedostaje. Blizu sam, pa često prošetam da probudim uspomene. Dok sam radio i vodio dnevnik proizvodnje, toliko sam bio naviknut na zvuk njenog rada da bih osetio čak i kada mušica proleti između mene i generatora, bez obzira na veliku buku u mašinskoj sali. Čak mi i ta buka nedostaje - sentimentalan je Ratko kao i svi oni koji su svojim radom doprineli očuvanju ovog objekta u kanjonu reke Vučjanke.

- Nikada nijednog radnika nisam morao da pozovem. Čim se desi neki kvar u mašinskoj sali ili neki problem oko kanala oni čuju i eto ih ovde. Tako je bilo i u vreme mog dede, oca, ali i sada kada postrojenjem rukovodi moj sin. To je sticaj okolnosti, ali sam ponosan na to što je i on deo naše porodične tradicije koja je dala veliki doprinos radnom veku elektrane - zaključuje Ratko.

Cvetkovići su zajedno nakupili više od vek i po radnog staža radeći u ovom postrojenju. Među njima je i Ratkov stric Dragić i njegovih 15 godina rada. Niko od radnika nikada nije gledao na to koliko će vremena provesti na poslu, a tako je i danas kada o hidroelektrani brine desetoro zaposlenih. Ni Saša nije sanjao da će da nasledi oca. Od kada zna za sebe zna i za hidroelektranu.

- U sećanju imam jasne slike dede koji radi oko generatora. U početku sam se, zbog buke, plašio da uđem u mašinsku salu, ali sam to brzo pregrmeo i od tada me je elektrana uzela pod svoje. Škola me je delimično pripremila za ovaj posao, ali sam više naučio od oca i dede. Kad ispadne generator sve je na nama. Traži iskustvo i brzo reagovanje - priča nam Saša.

Ova elektrana uskoro dobija novi moderan generator, a i stari će biti povezani sa novom tehnologijom, pa će Saši i njegovim kolegama biti lakše.

- Princip je isti samo što ćemo, umesto mehanike, koristiti dugmiće. Ipak, i to zahteva znanje, jer kada se složi frekvenca generatora sa frekvencom mreže može da dođe do mehaničkih oštećenja - objašnjava Saša dok nam pokazuje stare, kao i novi vertikalni generator na kojem je mnogo toga automatizovano.

Спој старог и новог - нови генератор уграђен под посебним условимаFoto: фото: И.Митић

POGLEDAJ GALERIJU

Međutim, Ratko veruje u to da "nema bolje nego ručno". Sa Sašinom decom obilazi elektranu skoro svakog dana. Ratko, od troje dece, ima šest unuka i dve unuke, pa se nada da će neko od njih krenuti "dedinim stopama". Najozbiljniji pretendent je Sašin sin Sergej (16). On ima sklonosti ka ovom zanimanju, a školuje se na smeru industrijske robotike. Zanimljivo je da Cvetkovići nisu jedina porodica iz koje je više ljudi radilo u hidroelektrani. Goran Marković (50) je ovde zaposlen kao samostalni mašinista, a u elektrani, koja je deo sistema naše elektroprivrede, i njegov otac je proveo ceo radni vek.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije