BANIJSKA BRDA SANJAO SAM U RAVNOJ MAČVI: Nikola Janjanin, iz Gornje Bačuge, posle "Oluje" vratio se na ognjište i poljoprivrednik je za uzor

KAD smo čuli da je krenuo opšti napad na Krajinu i Srbe, krenuli smo sa narodom kao naši stari u Drugom svetskom ratu da se sklonimo u Šamaricu, veliku šumu u brdu. Dok sve ne prođe, dok se ne reši. Pomislili nismo da ćemo kao izbeglice doći u Srbiju. Krenuli smo, tog 5. avgusta 1995, oko sedam ujutru i u 10 bili u Dugošima. Tada nas je nadleteo vojni avion i bacio bombu, 250 metara od nas. Jasno je bilo da je namerno, da nas digne da krenemo dalje.

Foto: Igor Marinković

Put je bio pun, zatrpan izbeglicama. Zbijali smo se u redove, formirali zbeg. Nismo imali goriva, mnogi su ostavljali traktore... Nekako smo se snašli za sirovu naftu, nalili je u burad da se voda i nečistoća slegnu, a da ispare gasovi. Vozio sam kamion u kojem je bilo 28 starih i dece, a sin Dejan je upravljao traktorom. Jad, patnja, muka na svakom koraku. Preko Dvora i Novog Grada došli smo u Prijedor, pa u Banjaluku, koridorom dalje... Nismo znali šta nas je snašlo... Posle četiri dana domogli smo se Srbije...

Ovako za "Novosti" govori Nikola Janjanin, ugledni domaćin iz sela Gornja Bačuga kod Petrinje. Seća se najtežih dana u životu, kada se nad njegovim narodom i porodicom nadvila mračna "Oluja" koja je zauvek promenila sve. Sve kada je reč o Srbima koju su tu živeli vekovima. Smireno, ali uz česte duboke uzdahe, svedoke dubokih ožiljaka, nastavlja:

Foto: Igor Marinković

- Imao sam prijatelja u selu Zminjak kod Bogatića. Kod njega sam došao sa suprugom, sinom, snajom, unukom od ćerke Milicom koja je imalasamo godinu i mojim ocem i majkom... Spavali smo u kamionu. Jedan dan došli su dobri ljudi, Todići, i pozvali nas da pređemo kod njih. Imali su dve kuće u Zminjaku sa pomoćnim objektima i nama su dali jednu...

Od tog trenutka počinje Nikolina bitka za život, za porodicu, za potomke... Borba vrednog poljoprivrednika za ono što mu je uz život najvrednije: za zemlju koju je od predaka nasledio, za pravo da ore svoje njive, jer ni on ni iko od njegovih bližnjih u strašnom građanskom ratu ruke okrvavio nije.

- Pozajmio nam je novac i pomogao da u Bogatiću kupim berač za kukuruz kojim je Mačva bogata. Bio je to način da zaradim nešto, jer ništa imali nismo. Berač sam malo doradio i dan i noć sam brao kukuruze. Zaradio sam prve novce. Posle sam u Tovarniku kupio kombajn "zmaj 142" na koji je pala bomba i oštetila mu limariju i sredio ga jer sam se remontima bavio i ranije. Srbija je tada bila pod sankcijama, nije bilo uvoza poljoprivrednih mašina i došlo je do deficita balirki. Pošto se i moj sin razume u mehaniku, otvorili smo radnju i servisirali ih. Zvali su me iz cele Mačve i Srema. Kupovao sam rashodovane balirke, uređivao ih, za dve godine kompletno smo uredili 22 kao da su iz fabrike. I lepo smo zaradili.

Foto: Igor Marinković

SEĆANjE NA SRBIJU - 30 LIPA

KADA se 1998. vratio u Gornju Bačugu, Nikola je uz seoski put koji vodi uzbrdo do njihove kuće zasadio 30 lipa. Kaže, to ga drvo seća na Srbiju, na Mačvu, Zminjak...

- Sada ih je ostalo pet-šest, jer ih je jedne godine progutao požar... Ali, ovu na najvišoj koti nije. Volim da stojim ispod nje kad razmišljam. Pod njenom krošnjom misli su mi najbistrije - ispričao nam je Nikola.  

Od 1970. kada je, kaže, počeo da se bavi poljoprivredom, njegovo domaćinstvo natovilo je više od 30.000 svinja za poznatu mesnu industriju u Petrinji. Radilo se bez odmora. U Gornjoj Bačugi ostalo mu je sve, pa iako je kuća minirana, a ekonomski objekti porušeni i opljačkani, samo je želeo da se vrati.

- Teško je bilo ne misliti o svemu što nam je na Baniji ostalo. Već posle sedam dana od dolaska u Srbiju tražio sam povratak, ali su lokalne vlasti u Petrinji bile apsolutno protiv. Natezanje je trajalo, ali nisam odustajao, svaki čas sam pisao zahteve za povratak. Odužilo se... Od sina su mi se i unuci, blizanci rodili u Loznici, zbog njih sam hteo da se vratimo, da znaju da nismo bez korena, da znaju odakle smo...

U ravnoj mačvi je, veli, sanjao brda na baniji, pa je svaki čas išao na Cer da ga želja mine...

Никола са супригом, снајом и синомFoto: Фото: Игор Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

- Bio sam presrećan kad nam je odobren povratak. Došli smo u junu 1998, nas devetoro. Mislim da smo najbrojnija srpska porodica koja se vratila u Hrvatsku. Bio sam srećan što su svi moji pristali da se vrate, jer su mladi vrlo brzo stekli nove prijatelje, svak je imao neki razlog da ostane u Srbiji.

Sa suprugom je spavao u porušenoj kući, sa ceradom na prozorima, celu zimu, a ostali u susednoj, bratovoj kući koja je umesto stakla na prozorima imala najlon.

- Nikada voće nije rodilo kao te godine, grane se lomile pod šljivama. Drugo ništa nemaš osim njih. Nakupili smo 220 kotlova šljive... Zbog unuka i mleka za njih morali smo kupiti kravu... Pa drugu, jer je bila potražnja za sirom koji je supruga počela da siri i prodaje na pijaci. Doguramo na pet-šest krava. Zaradu od sira i mleka davali smo za preuređenje starog objekta za svinje u štalu za krave i kupovinu zemlje. Lepo se zarađivalo od mlekarstva, tako da smo, sa teladima, imali i 185 grla. Kad više nije bilo isplativo, postepeno smo smanjivali broj grla i februara ove godine zatvorili priču sa uzgojem krava - kaže Nikola.

Foto: Igor Marinković

Okrenuli su se ratarstvu. Sada obrađuju 145 hektara, 80 svojih, a drugo u zakup.

- Radi efikasnije obrade ukrupnio sam 33 njive i sa njih izneo 1.000 kubika kamena. Kupili smo i sve poljoprivredne mašine, obrađujemo 45 hektara kukuruza, soje 15, drugih žiarica 30, voćnjaci su pod šljivom "čačanskom rodnom" i "čačanskom lepoticom"... Ćerka se, takođe, bavi poljoprivredom, od nje je na putu praunuče... - srećan je Nikola.

Foto: Igor Marinković

AKCIJA ZA SEOSKI DOM

NIJE Nikola imao mira dok u svojoj Gornjoj Bačugi nije pokrenuo obnovu Seoskog doma, kojeg su i rat i zemljotres 2020. prilično oštetili:

- Srpsko narodno vijeće je na 20 godina potpisalo ugovor sa Opštinom Petrinja za najam doma. Evo sad se sprema jedno krštenje deteta iz susednog sela, svi ćemo se tu okupiti. Nema bude tu naše mesto razgovora, susreta, mesto održavanja raznih manifestacija. Izložićemo stare sačuvane fotografije, napraviti mali muzej, lepo je kad je naš narod zajedno 

Unuci, blizanci, Srbijanci, kako ih iz milošte zove jer su rođeni u Loznici, završili su fakultete, rade u Zagrebu:

- Maštao sam da jedan završi veterinarski, a drugi poljoprivredni fakultet, ali izabrali su nešto drugo. Ipak, ovo je njihova dedovina, vredni su, sve znaju, neka imaju svoje kad nas ne bude... Nikad se ne zna šta život donosi... 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije