BEZ ADRESE NI DODATAK NE MOŽEMO DA DOBIJEMO: Radmila iz Glogovca životne borbe bije od detinjstva, a sada ćerku odgaja sama

TOG jutra kada je Lena primljena u bolnicu, činilo mi se kao da je svet stao. Problemi koji su mi do tada delovali nepremostivi, bili su mali i nebitni. Strah da bih mogla da izgubim dete bio je jači od svega. Moja ćerka je rođena sa srčanom manom i morala je da se operiše. Bila je na ivici života i smrti. Operacija je protekla dobro, ali od tada ne smem ni trenutak da je ostavim samu.

Privatna arhiva

Dok nam ovo govori, suze su krenule niz lice Radmile Mihajlović iz mačvanskog sela Glogovac. Brzo ih briše da ih Lena ne vidi. Mora da bude jaka, zbog te umiljate šestogodišnje devojčice. A kako, kad ne zna ni gde će, ni šta će?! Radmila je još u detinjstvu spoznala kako život ume da bude surov, a sudbina joj i dalje ne da mira. Nema stalan posao, sama brine o ćerkici i njih dve žive od 24.000 dinara alimentacije, u iznajmljenoj kući koju plaćaju 5.000 dinara. Lena ni dečji dodatak ne može da dobije, jer ni ona, ni mama nemaju svoju "adresu".

- Oca nisam upoznala, poginuo je dok sam bila beba. Samo nekoliko godina posle njegove smrti, majka mi se razbolela i umrla - priča nam. - Ostali smo sami, nas četiri sestre i brat. Moje utočište postala je hraniteljska porodica u Glogovcu, ljudi koji su meni i sestri pružili ljubav i dom kad su nam bili najpotrebniji. Želela sam Leni da dam sve ono što nisam imala. Svake noći je grlim i pričam da će sve biti u redu, a znam da ne mogu ništa da joj obećam. Samo želim da zna da je voljena, da je sigurna makar u mom naručju.

Privatna arhiva

Sve je počelo kao mali zdravstveni problem koji će se rešiti običnim posetama lekaru. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da situacija nije bezazlena. Lena je morala na operaciju. Majka, suočena sa ovakvom odlukom, morala je sama da se bori za zdravlje svog deteta. Jer, u pokušaju da obezbedi bolji život za svoju porodicu, njen tadašnji suprug, otišao je u Nemačku. Ubrzo se udaljio od njih, ne samo fizički, već i emotivno. Kako su kilometri između njih rasli, tako je nestajao i njegov osećaj da ima ženu i ćerku.

- Odrasla sam u najdivnijoj hraniteljskoj porodici - kaže Radmila.

- Moja sestra o ja smo imale sve što svako dete može poželeti. Završila sam srednju kuvarsku školu, a onda i kurs za masera. Upisala sam višu gastronomsku, ali sam ubrzo upoznala svog budućeg muža, Leninog tatu. Želela sam da moje dete raste u svojoj porodici, uz svoje roditelje. I sve je funkcionisalo dok moj muž nije otišao u inostranstvo.

Privatna arhiva

Posle razvoda Lena i Radmila našle su se bukvalno na ulici.

- Postale smo beskućnice u pravom smislu te reči. Mislila sam da je to kraj - uzdahnula je Radmila. - Nismo imale gde da odemo, osim u hraniteljsku porodicu koja me i sad prihvata kao svoju. Kuća je vremenom postala tesna za sve nas. To je opravdano, jer su uzeli drugu decu kad su nas odškolovali. Zato sam iznajmila kuću, a kirija je 5.000 dinara. Lena dobija alimentaciju od 24.000 dinara mesečno. Socijalnu pomoć ne mogu da dobijem zbog visine alimentacije, a ni na dečji dodatak nemamo pravo zato što nemamo mesto prebivališta. Ostatak alimentacije trošimo za plaćanje komunalija i svakodnevni život. Mnogo nam je pomogla jedna divna gospođa Jelena Ristić, ali ne možemo zauvek da se oslanjamo na druge.

Zbog Lenine bolesti Radmila ne može da traži stalan posao, ali prihvata da radi sve što može. Šestogodišnje dete se lako zaigra, potrči, a to za ovu devojčicu može biti opasno. Operisana je pre nekoliko meseci.

- Ne stidim se nikakvog posla - kaže brižna majka. - Održavala sam tuđe kuće, dvorišta. Ćerku je čuvala hraniteljica. Rad i moje dete me čine srećnom, ali poslodavci ne trpe izostanke. Lena bi uskoro trebalo da krene u predškolsko. Još ne znamo da li će moći da ide, jer se nije potpuno oporavila.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije