MORAMO DA PAMTIMO ŽRTVE, A NE ZLOČIN: Roditelji đakona Branislav Rajkovića ubijeni na kućnom pragu, a on se vratio u rodnu Hercegovinu

PRIČA o događajima koji su se devedesetih godina desili porodici đakona Branislava Rajkovića samo je jedna od mnogih, čije su pripovesti povezale dinarske planine i panonske nizine.

foto:privatna arhiva

Tragična sudbina mnoštva Srba sa doline Neretve, početkom poslednje dekade minulog veka, i borba za goli život dovela ga je u Bačku Topolu, a tri decenije kasnije ljubav je nadvladala mržnju, vera strah, nada beznađe i nošen najvećim hrišćanskim vrlinama ponovo se vraća u rodni Mostar i hercegovački krš.

- Sa svojom užom porodicom, ocem Slavkom, majkom Jovankom, i bratom Rodoljubom, živeo sam u Mostaru, gde sam rođen i u čijem je urbanom delu ali i ruralnoj okolini oduvek, živela moja šira porodica. U višeetničkom selu Jasenjani, sa dominantnim srpskim stanovništvom, živeli su i moji đed Branko i baba Jovanka, roditelji mog oca, kada je aprila 1992. praktično počeo rat i u samom Mostaru. Tamo su se, misleći privremeno, sklonili moji raditelji sa mojim tada četrnaestogodinjim bratom i sa mnom kao desetogodišnjakom - počinje priču đakon Rajković.

- Međutim, u junu, baš na drugi dan trodnevne slave našeg Sabornog hrama u Mostaru, posvećene silasku Svetog Duha na apostole, ta jedna od najvećih pravoslavnih crkava na Balkanu je zapaljena, a preko našeg sela odvijao se jedan deo operacije udruženih hrvatskih i bošnjačkih oružanih snaga, sa jasnim planom koji je na početku podrazumevao i zarobljavanja civilnog stanovništa u seoskoj školi, sa ne baš tako jasnim ishodom.

I, baš tog 15. juna 1992. godine, Rajkovićev otac sa nekolicinom drugih ljudi bio je na straži, prema rasporedu po kojem su se iz predostrožnosti vojno sposobni ljudi organizovali u planini, na višim obroncima planine Prenj, iznad sela.

- Ostatak moje porodice u tom trenutku nalazio se u našoj seoskoj kući na vrhu sela, a brat i ja igrali smo se nešto niže u samom selu, kada smo, upućujući se ka kući shvatili da se nešto neobično dešava. Inače, tog jutra, jedan od naših komšija Bošnjaka kratko je svratio kod mog đeda nekim trivijalnim razlogom, da bi pravi razlog prolaska dalje iznad naše kuće ustvari bio neka vrsta izvidnice i polaska u susret napadačima na selo. Međutim, neposredno pred sam napad, jedan drugi komšija, takođe Bošnjak, upozorio nas je na opasnost, posle čega smo, moj đed, moja majka, brat i ja, kao i svi drugi naši srodnici, krenuli da se sklanjamo iz sela. Ipak, nedaleko, iznad naše kuće, naša majka odlučuje da brata i mene ostavi uz našeg tada još uvek visprenog đeda, kako bismo nastavili da se izvlačimo iz sela, da bi ona, ne znajući da li moj otac uopšte zna šta se dešava, krenula sama u planinu, penjući se u susret njemu i svesno žrtvujući se za njega.

Dok se hrabra srpska žena penjala ka njima, grupa ljudi među kojima i njen muž, uočivši opasnost, već je počela da se spušta ka selu ali, navođeni iz trećeg pravca, pristizali su i njihovi krvnici.

- Prvo su presreli moju majku i njome ucenjivali moga oca da se preda. On je to učinio, svesno žrtvovao kako bi pustili nju, ali ih oboje odvode do same naše kuće... Na svega nekoliko koraka od kućnog praga, gde su petnaest godina ranije prošli slaveći svoj brak, tada su zajedno ubijeni. Na mestu gde su imali najlepše uspomene, ležali su zajedno u krvi - dalje će đakon.

Posle noći provedene sa svojim srodnicima u jednoj pećini i kratkog boravka u Nevesinju, sa ujakom i njegovom porodicom dečaci Brane i Rođo izbegli su najpre na Zobnaticu, gde je živela porodice majčine tetke, pa potom u samu Bačku Topolu.

- Ta fizička dimenzija uklanjanja od zla, učinila je dobro, čini mi se sačuvavši moju dušu i duh. Jer, možda paradoksalno ali, čini mi se upravo zbog jednog snažno utisnutog osećaja ljubavi i bliskosti sa svojim roditeljima, umesto prekida imao sam osećaj neprekinutog kontinuiteta njihovog prisustva, utisak razdvojenosti ispoljio se kroz taj odlazak dominantnije u nekom telesnom smislu. Čitavu tragediju doživeo sam kao da mi je nešto iznenada otkinulo ruke i u trenucima fizičkog uklanjanja od izvora tog zla, te verovatno i usled dečjeg nerazumevanja situacije, nisam mnogo bio zaokupljen ni njegovim uzrocima, pa ni vinovnicima, nego prvenstveno borbom za goli život, koji je, kako je moj ujak stalno i nepopravljivo optimistično ponavljao, morao da teče dalje! Kasnije je tome naročito doprinijela jedna duhovna dimenzija, u koju se taj goli život obukao - nastavlja naš sagovornik.

Poseban doprinos tome dala je pitoma vojvođanska varošica Bačka Topola.

- Iako je to takođe višenacinalna sredina, bila je to sredina manje naglašene nacionalosti, a što je u početku možda izazivalo obostranu podozrivost ali se ja najviše sećam tog saosećanja i solidarnosti. Uz sve brige ali i dodatnu brižnost od strane direktorice, nastavnika i drugih učenika, osnovna škola za mene je tada bila jedna naročita vrsta edukacije ali i rehabilitacija, a danas potencijal i za svojevrsne komparacije. Jer, baš u prilikama u kojima do danas nemamo rešeno pitanje ujednačenog i baš svima dostupnog obrazovanja na svim zvaničnim jezicima u Bosni i Hercegovini, kao ni jednakopravnost i opštu dostupnost takozvane nacionalne grupe predmeta, tu situaciju mogu da uporedim sa iskustvom školovanja dece u odeljenjima na srpskom i mađarskom u Bačkoj Topoli, pri čemu su neki moji drugovi, kao pripadnici nacionalne većine, u svom školskom sistemu imali i neposredno iskustvo učenja mađarskog, kao jezika nacionalne manjine sa kojom žive - objašnjava đakon u pauzi pripreme novog naučnog rada. - Za mene lično i u duhovnom smislu veliki doprinos imala je crkva Svetog Proroka Ilije u kojoj je počeo i moj dublji ulazak u Crkvu, od naosa, preko pevnice i kasnije do samog oltara. Iako sam želeo da studiram žurnalistiku, ipak sam završio menadžment u Novom Sadu. Ali ono što mi je prvobitno bilo privlačno u žurnalistici, kao jednom širem i celovitijem pogledu na svet i stvarnost, na jednom višem i dubljem nivou našao sam u bogoslovlju, samo sada ne jedino kao sagledavanje neke šire horizontalne fizičke stvarnosti, nego jedne više i dublje, vertikalne i metafizičke stvarnosti. U središtu krakova tog mog krsta, opet se ukrstilo jedno hercegovačko porodično predanje i jedno bačko nazidanje, a sve kroz jednu prizmu naročito auditivne estetike, i posebno drevne crkvene muzike i umetnosti uopšte, čijem proučavanju se potom mnogo više posvetila druga polovina moga bića koja me je našla u Bačkoj, a s kojom se i danas nalazim u Hercegovini. Tako, nakon mojih studentskih dana u Novom Sadu, moja sadašnja supruga Tamara i ja zajedno dolazimo u Beograd, ona kao student istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, a ja kao student Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Nekoliko godina potom, 2012. godine, zajedno smo došli i u Mostar, gde smo se venčali, a na Vavedenje iste godine rukopoložen sam u svešteni đakonski čin.

Mostar je za njega, kako kaže, stari i novi most, povratak i oproštaj. Jedan život koji je tamo započet u njemu je i premošćen i nastavljen, izgradnjom novog starog porodičnog mosta.

- Nakon mukotrpnog vađenja krhotina iz Neretve, to jest identifikacije kroz prste prosejanih kostiju mojih roditelja, koje je posle nekog vremena opet jedan komšija Bošnjak sahranio kod naše seoske kuće, svedočeći nam da su to zaista oni, ponovo smo ugrejali stvrdnuto olovo naše ljubavi prema okrutnom svetu, sipajući ga u tečnom stanju između novih blokova krečnjačke vrste kamena tenelije, poput onih kojima je prvobitno i ponovo sagrađen Stari most. Poput kojih smo se ljubavlju i Tamara i ja združili u jednodušnosti, venčali u ljubavi, spojivši opet taj jedinstveni luk, koji se izmakao ispod nogu mojih predaka, da bi po njemu iznova odjekivali koraci naših potomaka, kćeri Hristine i sina Grigorija, rođenih u Mostaru - iskreno će Branislav. - Povratak u Mostar za mnoge izbegle Mostarce je kao povratak u dolinu plača ali je za nas to bilo više kao povratak u Jerusalim, mesto Golgote i stradanja ali i pećine Rođenja, groba pogrebenja i Vaskrsenja na istom mestu. Upravo tako je i bilo vratiti se u taj po svemu, dobru i zlu, ali naš grad.

Ono što se dogodilo njegovoj porodici Branislav je - oprostio.

- Oprostiti je bilo, ne kao neki prelomni trenutak, nakon kojeg bi iznenada došla spoznaja o tome, nego kao jedan manje ili više svestan proces, posle koga je usledila jedna postepena artikulacija, čemu je pak, bar kod mene lično, prethodila i značajno mu doprinela i jedna hrišćanska emancipacija, prema kojoj oprostiti znači u stvari zaboraviti. Taj zaborav nije neko patološko potiskivanje pamćenja, niti traumatična amnezija, nego posledica nepridavanja značaja nečemu što treba da oprostimo, a da bi kao nevažno iščezlo iz našeg života. Jer ono što pamtimo održavamo u životu - poručuje naš sagovornik. - Zato u Crkvi stalno pominjemo imena i molimo za večni spomen ljudi do kojih nam je stalo, molimo i da nam se oproste gresi, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim, pri čemu istinski oprostiti nekome greh, dakle znači i zaboraviti ga, ne zlopamtiti. Ako su ljudi postali žrtve nekog i nečijeg zla, onda treba da nastojimo da pamtimo žrtve, a zaboravljamo zlo, što nije lako, ali ni nemoguće. Opraštajući zaboravljamo zlo, koje u nama ne samo da može izazvati i osećaje mržnje, nego i mogućnost da kroz osvetu i uzvraćanjem zla od svojevrsne žrtve i sami postanemo zločinci. Stoga, umesto uvreženog oprostiti ali ne zaboraviti, smatram da treba pamtiti žrtve - zaboraviti zlo!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije