ZORAN MIOČINOVIĆ, SA 14 GODINA DOŽIVEO PROGON: U koloni sam za jednu noć odrastao

TOG leta 1995, kad se završila školska godina, iz Mošćenice kod Petrinje sa bratom Predragom sam otišao u selo Miočinovići, isto kod Petrinje, kod strica i njegove porodice. Uprkos ratu bezbrižno smo provodili raspust. Ali, 4. avgusta sve se promenilo. Po podne, u selo je počeo da pristiže narod. Mi smo čekali majku Nadu. Pamtim da su se pucnji čuli više nego prethodnih dana i da su neki ljudi govorili da će sve proći. Nažalost nije. Za mnoge od nas počeo je put bez povratka.

Foto: J. Matijević

Ovako za "Novosti" govori Zoran Miočinović, jedno od one dece iz kolone, iz zbegova našeg naroda pred "Olujom", genocidnom akcijom hrvatske vojske i policije potpomognute iz SAD i od pripadnika muslimanskih jedinica tzv. Armije BiH. On je od one naše dece koja su tako mala videla kako neki ljudi postaju zveri, kako im rođeni narod strada...

- Već 5. avgusta ujutru, selo je bilo puno naroda i počele su da se formiraju kolone. Oko 19.00 došao je stric i rekao: "Pada sve. Pada i Knin." Tada smo i mi počeli da se pakujemo. U traktoru smo bili stric i strina sa svoje troje dece, mama, brat i ja - priča nam Zoran.

*Uzmi 20% bonusa za LIVE!
Aktiviraj bonus uz odigrani tiket od 4+ para, uplatom od 1.000RSD i kvotom od 5.00 ili više!*

I krenuli su uveče nešto pre devet, ali, kako kaže, i dalje sa nadom da će se vratiti.

- U kolonu se nije moglo ući, koliko duga je bila. Čuo sam da narod govori da idemo u zbeg, u šumu kao što su nekad radili naši stari kad naiđe opasnost. Meni nije bilo jasno šta se dešava, ali nekako sam se osećao sigurno, jer sam bio s mojim narodom - nastavlja Zoran. - Noć smo proveli u šumi. Tada sam video prvi put strah u očima ljudi, plač, teške jecaje u noći... Čula su se puškaranja... Mislim da sam te noći, u šumi, u koloni odrastao, osećajući veliku strepnju starijih, koju od nas dece više nisu mogli sakriti.

*Uzmi 20% bonusa za LIVE!
Aktiviraj bonus uz odigrani tiket od 4+ para, uplatom od 1.000RSD i kvotom od 5.00 ili više!*

Srećom, priča naš sagovornik, neko iz te kolone, odlučio je da idu prema Čavić brdu, Trgovima i dalje ka Dvoru na Uni da bi prešli u današnju RS.

- Oni koji su tako odlučili, spasli su mnoge živote, jer smo tako izbegli Žirovac, gde se dogodio jeziv teror i ubistva Srba, civila u izbegličkoj koloni - govori nam. - Naša kolona se kretala veoma sporo, ljudi su plakali, neki su bili od straha potpuno izbezumljeni, jer su stizale informacije o napadima na prognane, o ubistvima starih i nemoćnih... Nekako smo stigli u Dvor, gde nas je konačno našao moj otac Miloš. "Mostom spasa", prešli smo u Bosanski Novi.

Jasno je svima, kaže, bilo da povratka više nema. Tu u Bosanskom Novom ostali su bez goriva, hrane je bilo sve manje...

Foto: J. Matijević

- Srećom, uvek ima dobrih ljudi koji su nam pružili vodu, hleb, šta su imali - nastavlja Zoran. - U kilometarskoj koloni nastavili smo prema Prijedoru, gde smo spavali ispod prikolice pored benzinske pumpe... Sve više je bilo tuge, očaja, pitanja: kuda dalje. Gde? Kod koga? Moji su govorili da od Srbije sigurnije nigde nema... Krenulo se prema Banjaluci, pa dalje koridorom prema Srbiji.

ALI na tom putu bilo još patnje koja se zauvek urezala u pamćenje Zoranovo, tada dečaka od nepunih 14 godina.

- Imao sam utisak da danima stojimo u mestu. Deveti dan stali smo na tlo Srbije. Prošao je strah, kod mene deteta. Stariji su bili puni brige. Gde će nas smestiti, nas 250.000. Usmereni smo u Sremsku Mitrovicu, pa u Kruševac, u selo Lovnica u neke radničke barake. Bilo je čisto, a činilo mi se da je u njih stalo pola sela. Tu sam, 20. avgusta dočekao 14. rođendan. Krajem avgusta je došao strinin brat i odveo nas u Ovču... Tu je počeo naš život u Srbiji - seća se naš sagovornik koji danas živi u Busijama.

Prvi put u Hrvatsku je otišao 2005. Od tada ide, kaže, tri-četiri puta godišnje. Pitamo ga nedostaje li mu zavičaj. Odgovorila nam je njegova supruga Violeta:

- Često ujutru kad se probudi kaže: "Noćas sam bio na Baniji" ili "Bio sam u Miočinovićima, Mošćenici", a nedavno prvi put: "Bio sam u Petrinji".

Foto: J. Matijević

Zoranu su krenule suze... Zagledao se u "suvenire" iz svoje kuće na Baniji: jaram za đedove volove, kolski točak, vagir za konje i tablu koja visi na tremu njegove porodične kuće. Na tabli je grb Kraljevine SHS, ćirilicom i latinicom piše "Prodavnica duvana". Izrađena je dvadestih godina 20. veka i stajala je na radnji njegovog pradede Miloša, uglednog domaćina u Miočinovićima, kojeg su ustaše, prvog u selu zaklale 1941... 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije