ŽENAMA JE VAŽNA CAKA, NA TO PADA BAŠ SVAKA: U Kusatku sa Miloradom Jankićevićem i njegovim nadama da će pronaći životnu saputnicu

IMA oči boje neba. Pokret mladića. Okret, poput Cerara na "konju", onih godina kada ga mladost nije pitala za starost.

Foto M. Marković

Ali, još nijedna nije uplivala i ostala u toj boji neba. I nijedna do sada nije uskočila u pobedničko sedlo s "konjanikom". Da mu bude ljubav. Drug... Žena do kraja života. Pa, ako još nešto bude... neka bude. A, od života... niko ne zna koliko je ostalo i kada će kraj.

Nije našao ljubav po meri. Tražio jeste. Mnoge su dolazile. Neke se vraćale i po nekoliko puta. Dođu "na med". Kad im ojačaju krila, odlete. Sad kad mu je, mislimo, više od ljubavi potrebnije da nađe "stub kuće", on i na pragu sedme decenije života traga za ljubavlju. Uveren je da će je naći.

EXTRA BET - KVOTA DO 500 NA JEDNOM MEČU

- Kad je nađem, pelene će ovde da se viju i odžak da puši - kaže nam Milorad Jankićević, selo Kusadak kod Smederevske Palanke. - Što? Ne bih bio ni prvi ni poslednji da u ovim godinama dobijem naslednika.

Foto M. Marković

Kusadak, selo železničara. Nema kuće koja nije imala nekog da u Železnicama one bivše, velike zemlje nije zarađivala za hleb. Gradilo se selo tada. Na mapi, jedno od prosperitetnijih tog vremena. I danas, posle gotovo tri decenije, uz pomoć države i lokalne samouprave, bori se da opstane. Da nadomesti propušteno, posle promena dvehiljadite, kada je sve što je fundament srpskog razvoja, gurnuto na marginu naše, ispostaviće se, sveukupne nesreće.

EXTRA BET - KVOTA DO 500 NA JEDNOM MEČU

To nije dovoljno. Selo se raselilo i raseljava. Ognjišta se gase. Slike koje nas prate u ovom, nekad živom selu, potresaju. Desetine domaćinstava u korov zarasla. Odziva nema.

Foto M. Marković

Naš glas je tupi udar u zidove starih zemljanih kuća "ćerpičara" koje se pod teretom ćeramida prepuštaju zemlji. Tonu, nečujno i bolno.
Milorad Jankićević je tek pločica mozaika Kusatka.

- Mogao sam i ja, bilo je bezbroj prilika, da kao kontrolor na železnici dobijem neki stan... U Palanci, Beogradu, Smederevu... Nisam to želeo. Ne kajem se i ne odustajem da imam naslednika da u kući upali sveću - priča nam.

- A malo sam bio i lenj, priznajem. Birao sam devojke, k'o kruške, dobra plata u Železnici. Ja domaćin. Svega imam. Moglo mi se da biram. I sad biram. Može mi se...

Foto M. Marković

Priča nam da svaka dođe, ali nijedna neće da se "pri'vati posla od kreveta".

- Valjaju se, tuna, ni jaja da isprže ne znaju. Jedna ogladnela, ja kažem: ene ti frižider pun, gnezda puna. Ne, ona traži da jede kupovno...

- Pa, je l' jede?

- Ma, idi, jede, samo guta suhomesnato...

Raskošna krošnja smokve. Rodile ko lude, modro-plavim plodovima. I kruška vodenjača "jeribasma" se savila. Bunara - dva. Ovaj, artejski za koji je platio gotovo deset hiljada evra, mangupi, kaže, nisu podesili u "cvik" prstenove, pa voda nije za piće. Iza je nepregledno domaćinstvo. U štali šest krava, mlekulja. U oboru svinje, bele kao lađe.

Okolo stado ovaca. I tridesetak kokošaka i petlova raskošnih boja. Dnevno je u gnezdima više od dvadesetak jaja. A samo je jedan petao prvak. On je gazda. On je onaj koji gazi.

- Ugledao se na domaćina - kaže Prvoslav Čolić, komšija pristigao iz znatiželje.
Milorad se vajka...

- U selu mi kažu: Što to ćeraš samo mlade? Ćeram, jer mi srce i sve ostalo to traži. Pa pitaju: što ne nađeš neku približno tvojim godinama... A ove mojih godina... već su odavno u crkvenom zabranu.

- Koliko sam ih imao dosad? Ne brojim. Samo mi Kubanka Vildi srce zarobila. Ne mogu da se oslobodim tih uspomena - priča nam Milorad.

- Iz Bogovađe, kad je tamo stigla kao izbeglica, verujem joj da jeste, sve sam učinio da bude moja. Nije! Udala se za nekog u Cerak - Vinogradi. Išao sam da je vidim.

- Jesi li je barem štipnuo, malo - smeju se Vlada Banković i Prvoslav Čolić, komšije.

Vladimir, Milorad i Prvoslav, Foto M. Marković

Došli na rakiju i duvan kod Milorada. Kažu:

- Milorad ne pije i ne puši... Mi ćemo to u njegovo ime. Još samo da imamo snage za ono što on ima, a mi nemamo. Živeli, valja se.

Idemo dalje...

Na njivi, ispred, mehanizacija. Nema šta nema! Kombajn, kosilice, traktori, prskalice protiv korova, mlinovi... Cisterne za navodnjavanje. Vile (mehaničke) za skupljanje sena. Motalice. Ma, čudo jedno.

- Nisam pokosio, pa sve zaraslo u travu - pravda se Milorad.

- Dobar si ti. Samo da ti u travu ne zaraste ono...

- Neće, ne. Evo pre neki dan došla mi ona iz Aranđelovca. Bila kod mene dve nedelje.

Foto M. Marković

Kaže: Milorade, ti si isti kao pre petnaest godina...

- Je li mislila na vašu duhovnu snagu - pitamo, a odgovara Prvosla Čolić:

- Jok, bre! Kakva duhovna snaga! Naš je Caka (tako Milorada zovu odmalena) poznat po drugim darovima prirode. Zato mu dolaze, malo budu i odu. To je ta "kres" varijanta. Znate, ne mora neko da bude lep. Da ima dušu. Najvažnije je da ima ono... To je u nama, izanđalima i rashodovanim, ugašeno. On se sačuvao. Ima snagu. On zna da je važna caka, žena svaka. Nisu mu džaba dali taj nadimak "Caka"... I nije naš Milorad problem, možda jeste jedinstven "kao pojava". Ni mladi se na selu ne žene, ne udaju. Nas izanđalo ono vreme, njih ovo. Internet i druge đavolije.

Obraća se Miloradu:

- Kaži tajnu te tvoje mladosti i kaži koliko si ih ljuljao... Šta je sa onom doktorkom Zorkom? Ivanom? Olgom?

- Nije Olga, ona je Olgica... Nisam brojao... već sam rekao, a tajna je caka na tu pada žena svaka.

- Da nam pokažeš krevet, gde si obarao...

- To ne može. Nije spremljeno...

Prolomio se smeh. Ne veruju Vlada i Prvoslav.

- Ima neka, tamo, čeka... Ma, ima, ima. Mora da ima...

U imanju Milorada Jankićevića zagospodario je smeh. Vladimir Banković, neženja pri kraju šeste decenije koji se nikad, kažu u selu, ne smeje - umalo pade sa stolice.

- Zašto se, Vlado, do sada vi niste oženili - pitamo ga.

- Koji će mi to... Evo Cake, dade sve da se oženi, nijedna neće na selo. Pa on udario do Kube da traži. Idi, begaj.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije