UMESTO BOGA TRAŽI SE LAJK: Društvene mreže menjaju smisao modernih hodočašća, poklonička putovanja nisu ni nalik onim nekadašnjim

CIVILIZACIJA video-poziva i društvenih mreža učinila je da brojna sveta mesta, naročito ako su fotogenična, postanu cilj ljudi koji na njima hrane gordost i sujetu, umesto da snaže svoju veru.

Foto B. Subašić

Nisu takvi ljudi ni vernici zlatnog teleta, koje je takođe demode, već zavisnici od "lajka nasušnog".

Nekašnje "mislim, dakle postojim" pretvorilo se u "lajkuju me, dakle postojim".

Sve su ređi pravi poklonici koji napuštaju svakodnevicu da bi kroz naporna putovanja stazama svetitelja ili slavnih predaka, prolaskom kroz iskušenja, pa i patnje, proživljavali "sveštenu istoriju", da bi prevazišli sebe i postali bolji. U modi su hodočašća na kojima može da se napravi selfi ili objava od nekoliko sekundi koji donose lajkove, a ne usamljenički i zahtevni poduhvati, koji podrazumevaju povlačenje u sebe.

Takva poklonička kultura utiče čak i na Svetu Goru Atonsku, koja je duže od 1.000 godina mesto osamljivanja pravoslavnih bogotražitelja koji traže mir. Dok je Atos bio teško dostupan, kaluđeri su se radovali posetama retkih poklonika, jer su znali da su oni na na krševito poluostrvo došli vođeni istinskom željom i ulažući veliki trud.

Danas kaluđeri počinju da se pribojavaju masa verskih turista i "sujevernika" koji ne traže veru i Boga već čarobnjake koji za tren mogu da im daljinski reše sve probleme, od ljubavnih do materijalnih. U avgustu, što je bliže veliki praznik Preobraženja Gospodnjeg, svetogorski monasi u velikoj meri strepe od tavih posetilaca, među kojima je sve više onih koji uopšte nisu pravoslavci.

Na Atosu su sve brojniji zapadnjaci koji manastire Svete Gore smatraju vrstom hotela-muzeja, a pravoslavnu monašku državu kao "nacionalni park" za kaluđere, egzotičnu vrstu pred izumiranjem. Sve je više "hodočasnika" nalik Francuzu u sportskim helankama i drečavoj majici s bretelama koji je trčao naviše ka vrhu Svete Gore uoči prošlogodišnjeg Preobraženja.

- Zašto žurite, ovo je sveto mesto, svaki prizor je neponovljiv - upitao sam ga.

- Zato sam i došao, da trčim na svetoj planini. Trčao sam na mnogim planinama, a ovo mi je prva sveta. Mada ne osećam razliku - odgovorio je ravnodušno i odgalopirao naviše.

Posle samo četrdesetak minuta, on se već vratio s vrha trčeći, i doviknuo da je bilo lakše nego što je očekivao. Sreli smo ga docnije u Uranopolisu gde je letovao i iz koga je skupim gliserom "vodenim taksijem" za kratko vreme stizao na Atos.

Da bi se razumela razlika između ovog "sportskog poklonjenja" i onog istinskog, dovoljno je pročitati zapis o putovanju 1977. koji je ostavio naš veliki istoričar umetnosti Dušan Milovanović, najveći poznavalac Hilandara našeg doba.

Foto: Фото Б. Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

"Putujemo duže od četiri sata džombastim putem i u suton stižemo u Uranopolis. Ujutro, drvenom trabakulom ka najvećoj svetogorskoj luci Dafni. U to vreme na Svetu Goru je dnevno moglo da uđe tek 10 putnika stranaca i nešto više Grka. Brod do krajnjeg odredišta plovi gotovo četiri sata. U luci koja podseća na ambijente romana iz prethodnih vekova - opet kontrola pasoša i prtljaga, pa ulazimo u autobus koji liči na onaj braće Krstić iz filma "Ko to tamo peva". Svi se krste na polasku i pored kakvog znamenitog mesta, a osobito na usponima, kada autobus počne da stenje i lagano klizne unazad, ka provaliji. Oko dva i po sata trebalo je da se stigne do administrativnog centra Svete Gore, gradića Kareje. Izlazimo sasvim prašnjavi, jer put je uglavnom bio makadamski, a vrućina nesnosna. Sa stanice idemo u Epistasiju, crkvenu opštinu Svete Gore, gde sekretaru predajemo one zapečaćene koverte i posle posluženja: kafa, ratluk, cipuro i čaša ledene vode, za koju saznajemo da je sa izvora našega Svetoga Save, dobijamo vize za boravak. Autobus za dalje polazi tek za dva sata, pa odlazimo u jedinu tavernu i u zaista 17. vek. Gazda gluv kao top, a pomoćnik mu, koji izigrava i kelnera - potpuno nem, pa se nekako sporazumevamo i odlazimo da se sami poslužimo živopisnim jelima", zapisao je Milovanović.

Ni dve decenije kasnije nije bilo mnogo drugačije.

- Atos je bio "srednji vek" kada sam ga 1994. posetio prvi put. Nije bilo struje, ni toliko vozila, ceo krajolik je drugačije izgledao. Dolaskom na Svetu Goru, prvi put sam shvatio pejzaže s fresaka i ikona, jer sam ih video oko sebe.Monaštvo Hilandara je tada drugačije izgledalo. Manastir je bio bez struje, osvetljen svećama i uljanim lampama i delovao je mnogo mističnije. Vladali su potpuni mir i tišina. Hilandar je bio mesto gde je čovek mogao da se posveti svojoj duhovnosti - ispričao nam je Nemanja Smičiklas, slikar restaurator iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Pre i posle Preobraženjskog hodočasnog uspona na vrh Atosa poklonici su se nekada okupljali u dvorištu drevnog malog skita Svete Ane, gde su ih ljubazni monasi puštali da konače u vrećama za spavanje. Sve se promenilo posle pandemije kovida kada je počeo masovni turizam. Skit je sada ograđen visokom metalnom ogradom sa groznim dugim šiljcima, a stari poklonici ostaju bez reči kada shvate da je ukinuto bogosluženje u Sabornoj crkvi Svete Ane, jednog od najstarijih hramova na Atosu koji čuva mošti Bogorodičine majke.

U toj crkvi, središtu naselja monaških kelija razbacanih po liticama, vekovima su obavljana svakodnevna bogosluženja, a sada nema ni obavezne nedeljne liturgije. Monasi se mole u svojim kelijama, a liturgiju njih nekolicina služi nedeljom iza zatvorenih vrata grobljanske crkvice naslonjene na kosturnicu gde zemni ostaci kaluđera čekaju Sudnji dan. Monasi su nestali i iz konaka u kojima verski turisti sada galame do kasno u noć.

Malobrojni preostali kaluđeri rade kao svešteno-ugostitelji za mase hodočasnika iz Rumunije i Moldavije, koji su od početka rata u Ukrajini postali najbrojniji posetioci Svete Gore. S njima je na Atos stigla i latinica, na novim putokazima i na krstovima koje rumunski poklonici postavljaju kraj starih uz velike svetinje, što do sada nije radila nijedna pravoslavna nacija.

Možda to ima neke veze s namerama fanarskog patrijarha da prizna moldavsku raskolničku crkvu. Stari svetogorski monasi tim turističkim grupama poslužuju hranu, ali ne drže molitvu na početku i kraj obeda, niti im čitaju žitija tokom jela, što je pravilo na Svetoj Gori. Bez sveštenomonaha koji određuju početak i kraj obeda, on se produžava po volji prisutnih, dok ne dozlogrde isposnički mršavom monahu-kuvaru koji odlučno zavodi red.

Muke s buljucima hodočasnika ima i monah zadužen za prodavnicu suvenira, jer mora da dodiruje novac. Nekada je u Skitu Svete Ane postojala samo korpica u koju su kupci stavljali sumu koja je odgovarala cenama izloženih suvenira, a krađe je sprečavao natpis "Bog vas gleda". Sada je neophodna i pomoć monaha, u vremenu globalističkog hodočasničkog turizma koji donosi atmosferu srednjovekovnog sujeverja pomešanog s "tiktok" kulturom.

Sede u čekaonici za "čuda"

O MODERNIM hodočasnicima svedoči prizor koji može videti u jednom ovdašnjem manastiru koji se medijski pročuo po "čudima". Ispred kivota svetitelja, pored koga se nekada s poštovanjem kratko zadržavalo uz celivanje ikone, sada su postavljene stolice kao u ambulanti. U njima najčešće sede starije gospođe koje razmenjuju informacije o svojim "žiganjima", "presecanjima" i sličnim boljkama, uz priče kako je poznanike njihovih poznanika od sličnih muka izlečilo sedenje kraj moštiju. Po pravilu, kada sednu one uključuju video poziv na mobilnom telefonu da obaveste bližnje da se nalaze na svetom mestu, očekujući valjda da će im se ukazati oreol oko glave.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije