DO ZEBRNJAKA NI PRAVOG PUTA, NI PUTOKAZA: Poseta spomeniku srpskim ratnicima koji su 1912. proterali Osmanlije sa Balkana (FOTO)

KAO kaciga pogubljenog viteza na bojnom polju, leži već 84 godine gromada belog krsta sa vrha ranjenog spomenika srpskim ratnicima iz Prvog balkanskog rata na brdu Zebrnjak kraj Kumanova - presudnoj tački bitke koja je bila simbol konačnog oslobođenja Balkana od Osmanlija.

Foto: Boris Subašić

Do nje smo stigli uz mnogo muke putem kraj ovdašnjeg kultnog restorana s latinomeričkim imenom, koji je danas mnogo poznatiji orijentir od mauzoleja srpskih oslobodilaca Vardarske Makedonije iz 1912. godine.

Bilo je to surovo podsećanje kako se vremena i vrednosti na Balkanu menjaju.

Na teži način, u praksi, smo ustanovili da onaj ko želi danas da izbegne kumanovski orijentalni saobraćajni haos i poseti Zebrnjak dolazeći obilaznicom oko Kumanova, magistralnim putem E-871, nipošto ne sme da se osloni na "Gugl" mape navigaciju. Ona ne poznaje lokalne prilike i običaje. Nismo to znali, a pošto putokaza sa prometne saobraćajnice ka memorijalu nema, poslušali smo aplikaciju kada nas je uputila da skrenemo sa magistrale na lokalni put koji je trebao da vodi ka Zebrnjaku.

Skrenuli smo i otkrili da je neki preduzimljivi kumanovski privrednik taj put ka memorijalu presekao i zatvorio ga svojom ogradom i objektima. Nismo sigurni da je reč o istom geniju koji je kraj spomenika otvorio majdan kamena i počeo sa miniranjem koje je ugrozilo kosturnicu oslobodilaca Kumanova, o čemu su "Novosti" godinama pisale. Utoliko je gore, ako nije reč o tom "rudaru" već o nekom njegovom sledbeniku.

Foto: Boris Subašić

Nismo imali izbora i ponovo smo se pouzdali u Gugl mape u potrazi za Zebrnjakom. Rekle su nam da nastavimo magistralom i skrenemo na uski seoski put. Ubrzo smo ugledali spomenik udaljen paraleno od nas oko kilometar, ali vazdušnom linijom. Da bi došli do njega po tlu, morali bismo da se krivudavim zemljanim putem spustimo u duboku dolinu, a zatim istom saobraćajnicom strmo popnemo do podnožja memorijala.

Nismo imali traktor koji bi bio pravi izbor za takvu avanturu, pa smo gotovo očajni stali usred pustih polja. Kao na filmu, na horizontu se pojavio spasilac, automobil iz suprotnog smera. Vozač se zaustavio, pogledao beogradske tablice i sažaljivo rekao:

- Na Zebrnjak ste hteli? E, ne može ovuda, morate nazad pa vozite, ali polako da bi ste videli malo isključenje sa desne strane. Tu skrenete i prođete ispod mostića, ali trubite da se ne sudarite ako ide neko iz suprotnog smera, jer vas ne vidi. Nastavite pravo i na raskrsnici idete levo i kad vidite kafanu s mnogo parkiranih džipova skrenite desno i put vas vodi pravo do spomenika.

Foto: Vikipedija

Zahvalili smo se i s mukom se okrenuli na puteljku pazeći da ne upadnemo u jarak. Naš dobročinitelj je verovatno zaključio da nikada nećemo doći sami do Zebrnjaka. Sačekao nas je i doveo do skretanja za spomenik, naravno bez putokaza. Nikada ga ne bismo uočili sami jer je više ličio na ulaz u dvorište kuće kraj puta. Prateći uputstva stigli smo pristojnim putem do kumanovskog restorana nazvanog po egzotičnoj latinoameričkoj destinaciji, ispred koga je zaista bila parkirana gomila blistavih velikih vozila.

Dalje smo nastavili izlokanim drumom do parkinga kraj ograde memorijala, u stvari onoga što je, od najvišeg spomenika na Balkanu, ostalo posle bugarskog miniranja 1942. godine.

Do tada je to bila samo osnova spomenika iz koje je izbijao vitki centralni trostrani stub dižući se gotovo 50 metara iznad tla. Strane su mu krasili beli orlovi, a završavao se masivnim belim krstom koji već decenijama stoji u travi kraj granitne baze spomenika sa kosturnicom koju bugarski skrnavitelji nisu mogli da unište.

Foto: Boris Subašić

Sigurno je bio veličanstven prizor memorijala na Zebrnjaku pod čijim su vrhom, od svečanog otvaranja 1937. do okupacije Jugoslavije 1941. godine, svake večeri uključivani moćni reflektori čije se svetlo videlo sa 50 kilometara udaljenosti. Bio je to istinski svetionik slobode Balkana ukorenjen u kostima srpskih junaka, osvetnika Kosova, kako su ih nekada zvali. To brdo kostiju se može videti iza stakla u podzemnoj kripti - večnoj kući neznanih junaka Kumanovske bitke.

Foto: Boris Subašić

Tela većine bila su najpre sahranjena u Crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu, zadužbini kralja Milutina koju je podigao 1313. godine, u čast prve hrišćanske velike pobede nad Osmanlijama koju je u Maloj Aziji izvojevala srpska vojska pod komandom vojvode Novaka Grebostreka. Kosti srpskih vojnika koji su proterali Osmanlije sa Balkana sakupljene su 1937. sa raznih grobalja od Preševa preko Nagoričana do polja oko Zebrnjaka, i stavljene u 400 belih vreća sa natpisom "nepoznat". Imena junaka su izgubljena u vrtlogu ratova koji su za Srbe trajali deset godina. Prvom balkanskom ratu odmah je usledio Drugi, a zatim je nastupio Veliki rat koji se na tlu vardarske Makedonije produžio do 1920. godine zbog terora bugarskih komita i arbanaških kačaka.

Foto: Boris Subašić

Umesto obnavljanja Kumanovske Srbije, 1918. je stvorena nova država, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojoj su spomenici srpskim vojnicima uglavnom izgrađeni tako što su ih dobrovoljnim prilozima plaćali preživeli ratni drugovi i narod. Tako je bilo i sa spomenikom u Zebrnjaku, koji je posle krize u finansiranju 1936. godine, završen tako što su za nastavak radova dati prilozi koji su bili namenjeni za još jednu kosturnicu na Želigovskom kamenu kod Starog Nagoričana.

Foto: Boris Subašić

Fotografije svečanog otvaranja spomenika 1937. prikazuju srpski narod - u najvećem broju iz današnje Severne Makedonije, koji je kao nepregledno more okružio taj svetionik slobode. Ovi snimci su bili nepoželjni u Brozovoj Jugoslaviji, gde je od 1945. na tlu nove Socijalističke Republike Makedonije pravljena nova država sa novom nacijom koja je stvarana socijalnim inženjeringom, milom ili silom.

Foto: Boris Subašić

Spomenik srpskim pobednicima Osmanskog carstva, čijim su kostima zasejana polja oko Zebrnjaka, nije bio politički podoban sve dok proces odnarođivanja i asimilacije nije bio pri kraju. Tek uoči raspada SFRJ, počelo je da se govori o njegovoj obnovi.

Foto: Boris Subašić

Danas se očuvani donji deo memorijala nalazi u inostranstvu, u državi Severnoj Makedoniji nastaloj 1991. godine otcepljenjem ove bivše jugoslovenske republike. Prostor oko njega je ograđen i uređen, postavljena je rasveta, a kraj uvek otvorene kapije vijore se srpska i severnomakedonska zastava.

Foto: Boris Subašić

Baština Brozove Jugoslavije

RAZGOVARALO se i o potpunoj obnovi ovog spomenika, ali i kada bi se nekim čudom ponovo podigao taj svetionik balkanske slobode, više ne bi mogla da se snimi fotografija mora srpskog naroda koji ga okružuje. Danas Srbi čine samo 1,3 odsto stanovništva Severne Makedonije, a samo 0,6 odsto njenih žitelja je na popisu reklo da im je srpski jezik maternji. To je baština Brozove Jugoslavije.

Foto: Boris Subašić

Preporučujemo

Reportaže

0 7

DOLAZE DA SE POKLONE ČUDOTVORCU: Hiljade vernika iz regiona stiže u Manastir Ostrog, da dočekaju Dan Svetog Vasilija (FOTO)

12. 05. 2026. u 07:00

Reportaže

0 5

PUSTOREČKI KRVAVI FEBRUAR: Lekcije koje ne bi smeli da zaboravimo i zbog kojih bi morali da budemo brana reviziji fašističkih pokreta

11. 05. 2026. u 13:28

Reportaže

0 1

VAGON KOJI JE KLIZIO PO POBEDNIČKIM ŠINAMA: "Novosti" u Muzeju primirja u Kompjenju, gde se čuva svedočanstvo o dva svetska rata (FOTO)

10. 05. 2026. u 15:00

Reportaže

0 11

ZABRANA SNIMANjA U GRADU NEMANjIĆA I MRNjAVČEVIĆA: "Večernje novosti" u Prilepu, gde zadužbine srpskih vladara tonu u prisilni zaborav (FOTO)

10. 05. 2026. u 14:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije