MORAŠ NA PRUZI, BITI PONEKAD I MUŠKO I ŽENSKO: Dame mašinovođe za "Novosti" o svom poslu, porodičnoj tradiciji, brizi o putnicima

VEČITI putnici. Sa ove dve reči, svoje zanimanje mašinovođe, opisuju Jelena Stojanović (35) iz Subotice, Marija Stevanović (25) iz Lapova i Silvija Keljac (24) iz Azanje kod Smederevske Palanke. Ove mlade, lepe žene su nasmejane, razgovorljive i duhovite, ali na svom radnom mestu odgovorne i oprezne, jer neke od njih upravljaju i "soko" vozovima koje razvijaju brzine do 200 kilometara na čas.

Foto: Nikola Skenderija

Jasno - sve tri vole vozove. Vole njihov ritam i onu, uz sve izazove, posebnu slobodu kretanja po šinama u kojoj je konačno odredište, ipak, precizno definisano. A, opet svaka od njih sa železnicom i vozovima ima svoju porodičnu istoriju, kao i sadašnjost koju same pišu. I uz sve to, sve tri su, kako se kod nas obično govori - u muškom poslu.

- Moraš u ovom poslu ponekad biti i muško i žensko - govore sve tri gotovo uglas i uz oširok osmeh.

Foto: Nikola Skenderija

Marija je rodom iz Požarevca, a ljubav i brak sa kolegom, kondukterom Dejanom Trifunovićem, preselili su je u čuveno Lapovo, mesto koje je više od veka "sinonim" za pruge i vozove i jedno od najvažnijih železničkih čvorišta u Srbiji.

- Redovno sam završila Ekonomsku školu u Požarevcu, a onda vanredno Saobraćajnu školu "Pinki" u Novom Sadu, smer tehničara vuče. Htela sam odmah posle osnovne u Saobraćajnu, ali moj otac Mile, koji je i sam bio mašinovođa nije se slagao. Znao je koliko je taj posao težak i izazovan. Ali, izborila sam se da ostvarim svoju želju i sad je i on ponosan na mene. I stric mi je bio mašinovođa, a deda je radio u ložionici na depou gde je popravljao vučna vozila, tako da ponosno nastavljam porodičnu tradiciju - priča nam Marija koja je najčešće za manipulatorom elektromotornih vozova na relaciji Beograd-Niš, ali i Požarevac-Smederevo, Beograd-Užice i Beograd - Novi Sad.

KOLEGE BEZ PREDRASUDA

Foto: Nikola Skenderija

U "SRBIJAVOZU", trenutno je zaposleno 484 mašinovođa, a od toga je 20 žena.

- Kolege muškarci su nas odlično prihvatili. Srdačni su, nemaju nikakvih predrasuda. Pomognu nam i izađu u susret kad god mogu. Kad se u prolazu sretnemo na peronu, uvek jedni drugima uputimo naš pozdrav "Mirna pruga" ili "Čista pruga". Jednostavno, podržavamo jedni druge i poštujemo se bez obzira na pol - ispričale su nam Jelena, Silvija i Marija.

Seća se Marija i prvog samostalnog upravljanja lokomotivom i kaže da je to bilo izazovno i veliko iskustvo. Drugačije je, veli, kad si za manipulatorom u kabini sa kolegom instruktorom, a potpuno drugačije kad si sam.

Foto: Nikola Skenderija

- Ali, prođe se i to prvo iskustvo. Važno je da se za "upravljač" seda hladne glave, da ne prizivaš sebi zlo, jer što se više plašiš, to si slabiji - kaže Marija. - Naravno, strepnje uvek ima jer na prugu, tamo gde nikako ne bi smeli, izlaze i ljudi i životinje i automobili. Srećom, do sada nisam imala nikakvih incidenata, mada je izazovnih situacija bilo.

Imaju, objašnjava nam, situacije kada moraju da stanu, kada dobiju nalog za lagane vožnje i precizna uputstva gde su putni prelazi. Svaki mašinovođa to poštuje, ali ima, nažalost, drugih nesavesnih učesnika u saobraćaju.

Foto: Nikola Skenderija

- Nedavno sam, kako to protokol nalaže, stala na jednom putnom prelazu na deonici Požarevac-Smederevo - priča nam Marija. - Stao je i automobil, jer se zna da ja potom imam prednost, ali kad sam krenula krenuo je i on, i tako tri puta. Na kraju sam ga pustila iako imam prednost, jer je bezbednost na prvom mestu.

I Silvija koja je mašinovođa od aprila 2024, najčešće na linijama vozova iz sistema BG:VOZ na deonicama Lazarevac-Batajnica i Resnik-Ovča, imala je nedavno, kako kaže, "situaciju" kod Tošinog bunara:

- Izlazila sam iz tunela brzinom od 60 kilometara na čas, iz pravca Zemuna ka centru, kada sam videla da muškarac sa slušalicama na ušima prelazi kolosek. Aktivirala sam sirenu, ali on je nije čuo. Usporila sam najviše što sam mogla i na kraju prošla na metar od njega. On se tek tada ukopao u mestu, verovatno svestan šta je moglo da se dogodi.

I ova mlada dama, savestan je mašinovođa. Ponosno nam kaže da je iz Azanje, najvećeg sela u Srbiji, a još ponosnije da je i ona nastavljač porodične tradicije rada na železnici.

- Moj otac Goran je bio vratar na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu što podrazumeva mnogo poslova za koje ljudi i ne znaju. Mlađa sestra Sara je otpravnik vozova u Ovči, a najmlađa Stela je završila srednju školu za tehničara vuče, ali je sada na višoj i ne radi jer ima stipendiju - otkriva nam Silvija.

Foto: Фото: Никола Скендерија

POGLEDAJ GALERIJU

Njoj su, kaže, posebno upečatljivi momenti kada putnici shvate da je mašinovođa žena.

- Oduševe se ljudi, čujem ih kroz prozor kabine kako komentarišu. Pre nekoliko dana, u noćnoj smeni, jedan gospodin mi je na kraju vožnje, kada sam izašla na peron, rekao da sam vozila bez cimanja, da im je bilo udobno, i da ga je oduševilo što nijedno kočenje nije bilo naglo. Prijalo mi je to da čujem, a odmah sam se i setila instruktora koji su nam stavljali punu čašu vode na komandni pult, pa ako se tokom vožnje prosipa, znači da nije bilo dobro - uz osmeh priča Silvija.

Jelena je gotovo deceniju u "Srbijavozu", još od 2017. I ona je dete železnice: otac joj je bio mašinovođa, a majka blagajnik u kargu. I kod nje se znalo da će prugom kroz život, mada je najpre postala veterinarski tehničar. Potom je završila smer tehničara vuče u Tehničkoj školi "Ivan Sarić" u Subotici, pa Višu železničku školu u Beogradu, a sada je na master studijama.

- Škole nikad dosta. Imam položeno i za upravljanje "sokolom", ali još nisam stala za njegov manipulator - kaže Jelena uz osmeh. - Prva samostalna vožnja mi je bila i međunarodna, do Erduta. Bila je to ženska vožnja, jer je kondukter bila, sada pokojna Gordana. Danas upravljam vozovima koji saobraćaju na relacijama Subotica-Beograd, Subotica-Segedin, Subotica-Kikinda i Subotica-Sombor-Novi Sad. Uživam u svom poslu, mada je bilo i pozitivnih i negativnih iskustava. Najviše volim kad ujutru iz kabine gledam izlazak i uveče zalazak sunca. Svaki put je drugačije, i svaki put predivno. Lepo mi je i kada mi putnici sa perona mašu, a naročito su mi dragi oni stariji koji me gledaju sa ushićenjem jer je za njih zanimanje mašinovođe i dalje muško. No, ja duboko verujem da smo mi žene mašinovođe pokazale da to nije samo muški posao, da smo pokazale najbolju stranu ženskog umeća i odgovornosti.

Preporučujemo

Reportaže

0 0

SRCEM ZA FILIPA (9): Žitelji Leposavića sakupili 44.000 dinara za dečaka obolelog od dijabetesa

15. 07. 2026. u 06:45

Reportaže

0 1

BOGATSTVO JE DAVATI, A NE PRISVAJATI: Manastir Svetih vračeva Kozme i Damjana u Zočištu obeležio slavu (FOTO)

14. 07. 2026. u 22:54

Reportaže

0 0

SVAKOG DANA STRAHUJU OD NOVOG POŽARA: Strah porodice Grujić iz Vršca, kojoj je vatra prošle godine uništila ergelu

14. 07. 2026. u 11:27

Reportaže

0 2

FRULA SE BIRA PREMA ČOVEKU: Milan Krsmanović iz Čukojevca kod Kraljeva čuva tradiciju izrade drevnog instrumenta

14. 07. 2026. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije