Za našu LJiljanu Karadžić, od prijatelja i saborca

PRST sudbine ili Božija promisao su me, s konca osamdesetih, usmerili na sva ova "nacionalna delanja" u novijem dobu burne srpske istorije i sve više verujem kako su neke stvari zapravo zadate, gotovo neizbežne i čovek ovih prostora ih sasvim "imperativno" živi, ispunjavajući svoju sudbinu.

Foto: Privatna arhiva

Beskrajna putovanja u Pale, pod srpskom Javorinom su nešto što mi je suđeno pa sam tako prigrlio, kao notornost usuda, i ovo poslednje, tužno putovanje na oproštaj od Ljiljane, supruge prijatelja i čoveka sa kojim me je taj isti usud velikodušno "počastio" da prisno sarađujem i delim narodne brige tokom jednog dugog, delikatnog i sudbonosnog perioda srpske istorije. A putovanje sa severozapadnog dela Krajine do Pala je jedan pravi mali poduhvat, ište podosta vremena, strpljenja, zdravlja i ljubavi prema odredištu u čijem pravcu sam se, već odavno, usmerio. Zato ova nostalgično-sentimentalna ispovest ima sve karakteristike jednog "putopisnog vremeplova" jer mi putujemo drumovima ovdašnjim, a moje misli hrle u sećanja koja ne blede.

Ljiljana i ja smo se upoznali onog avgusta 1990. godine, pod okriljem našeg kozarskog manastira Moštanica. Bila je tiha saputnica našeg Radovana, posmatrala nas je, "izučavala" i znam dobro da je bračni par vrhunskih intelektualaca međusobno razmenjivao impresije o "svojim", "novim", a, ipak, "starim" Srbima, manje sklonim lažnom komforu izdišućeg "bratstva-jedinstva" na njihovom istorijskom etničkom prostoru.

Sledeći susret je usledio koju nedelju-dve po obavljenim izborima, na seminaru o preuzimanju vlasti, u paljanskom hotelu "Koran", u zimu 1990. Sedeli smo za istim stolom ona, njen Radovan, moj Dubičanin Mirko Stojaković i ja. Kako je vreme odmicalo mi smo, uz rad, razmenjivali i pokoju rečenicu i tako produbljivali naše poznanstvo. Zašto kriti, brzo sam shvatio da imam naročitu privilegiju bliskosti sa bračnim parom vrhunskih srpskih intelektualaca...

Novosti

Naknadno, vreme će pokazati da je nešto slično ovaj skladni par otkrivao i na "drugoj", tj, mojoj strani. I to su neki počeci jednog divnog, zdravog prijateljstva koje traje do današnjih dana... I uzalud je jedan stričević Vuka Draškovića pokušavao narušiti atmosferu i poremetiti rad seminara, pobedili su staloženost i mirnoća Radovana i Ljilje. A uveče nas je, u hotelu "Panorama", divno oraspoložila naša Slobodanka Hrvaćanin. Imala je zaista divan repertoar srpskih nacionalnih pesama... Da, Srbi su se, pod dirigentskom palicom ovog bračnog para zbližavali, upoznavali i razumevali...

To skupštinsko proleće 1991. godine donelo je nagoveštaj onoga što će se u parlamentu te krhke, demokratiji nevične, avnojevske tvorevine zvane BiH dešavati. Nije bilo potrebno mnogo vremena pa da se ispostavi kako su mačevi naših demokratsko-intelektualno-političkih argumenata znatno britkiji od tupih sablji muslimanskog samoumišljenog paternalizma nad tom i takvom "Bosnom i Hercegovinom". U to vreme često sam "ulazio u arenu", na duele koji mi nisu predstavljali teškoću i ubrzo sam stekao mnogobrojne simpatije onih koji su slobodno mislili i osećali.

Tek pokoji susret sa Ljiljom donosio je smeh, kompliment za neki nastup, kao i razmenu mišljenja o nekom pitanju. Znala je da mi njena podrška znači, videla je put kojim sam se zaputio, "identifikovala" me je kao "sablju ljutu" i počesto zadirkivala smejući se toj mojoj "žestini"...

Ubrzo nam je "pristigao" i taj 6. april 1992. i naši životi su pošli nekim drugim tokom. I nije mnogo vremena trebalo našem Radovanu da shvati kako Zapad pristupa problemu "srpskog pitanja" na Balkanu. Zato je i rekao, jedared, predsedniku Miloševiću ove proročanske reči: "Predsedniče, mi sedimo u bobu i jurimo ogromnom brzinom po strmoj, opasnoj i zaleđenoj stazi, sa ogromne visine. Dogodi li se da se spustimo u podnožje, tj. ne iskočimo li sa staze, ostanemo li nepolupani i žive glave, biće to - puna šaka brade". Ljiljana je sve ovo znala i sve vreme je bila velika, a tiha podrška svome mužu i nama, a istovremeno i čvrsti, nesalomivi stožer porodice i brižna majka.

Novosti

Zar treba govoriti o tome kakvo breme je nosila supruga prvog čoveka Srpske? Treba li podsećati da je to breme, s odmicanjem vremena i nizanjem akata satanizovanja Srba postajalo sve teže? Kao i druge porodice, i porodica Karadžić je teško proživljavala neke pojavnosti i osobenosti naše titanske borbe za slobodu. Ljiljana je bila čovek sa kojim se o tome moglo beskonačno razgovarati. Rodoljubiva intelektualka, nesebično privržena svojoj porodici.

Tog 31. avgusta 1994. u popodnevnim satima, imao sam ozbiljan saobraćajni udes u mestu Kozluk, opština Zvornik. Zadržali su me u zvorničkoj bolnici te noći. Već sutradan, u jutarnjim satima, u zvorničkoj bolnici su se obreli Ljiljana, Radovan i Momčilo Krajišnik. Došli u posetu polomljenom putniku i saborcu. Posle se Ljilja brinula o stanju moje desne ruke, često tražila da proveri njenu snagu, govoreći mi da je ona i neurolog, ne samo psihijatar. Bilo je drama i drama, stresova i stresova, naša borba je obilovala antičkim detaljima. Haški tribunal je još 1994. dao nagoveštaj kakav scenario je Zapad zacrtao za porodicu Karadžić. Porodici nije bilo jednostavno živeti sa tim. A ja sam želeo da im pokažem da sam uvek tu za njih jer znam: može biti lekovito. Tako je bilo, tako jeste i tako će ostati od mene.

Otišao sam u Pale, da je posetim, nakon što su Radovana uhapsili. Želeo sam da zna da sam tu. Ponudio sam da svedočim u korist odbrane pred Haškim tribunalom. Prvo se uplašila da ne znam kako se taj naš razgovor snima pa me je, sasvim prostodušno, upozorila na to. Rekao sam joj da je to mogućnost koja me ne iznenađuje i ne zabrinjava. Domaći deo tima za odbranu Radovana je procenio da to svedočenje nije potrebno.

Ispričali smo se Ljiljana i ja tog kišnog martovskog popodneva i predvečerja, a rastanak je bio dirljiv i simboličan. Nailazile su godine neme samoće, ponekih izneveravanja i okrutnosti naše stvarnosti...

Neki ljudi su, naprosto, "isparili", pogubivši rodoljubivu kondiciju, ali pride i obraz. Zato sam hteo da budem tu. Praktikovao sam da joj telefoniram bar jednom mesečno, pazeći da joj ne zasmetam. Ponekad sam joj običavao ispričati neku anegdotu u vezi Radovana i nas, hoteći da je oraspoložim. Ponekad bi bila oduševljena nekim mojim malim poniranjem u Radovanove manire, navike, karakteristične geste. Onda bismo se raspričali, oboje ga prizivajući sebi i šaljući mu tamo, u surovi britanski kazamat, našu ljubav. Čestitao bih krsnu slavu, Vaskrs, Božić, rođendan, a on je znao pitati nju da li se javljao Slobo Bijelić.

Foto D. Pozderović

Poslednji put smo razgovarali na Badnji dan, molio sam da Radovanu prenese čestitke za Božić. Smejala se još na početku razgovora rekavši mi kako mora što pre da mi prenese Radovanovo oduševljenje nekim mojim, skorašnjim, javnim istupom. Kaže mi kako se, trenutno, ne može prisetiti svih tih "osamdeset Radovanovih epiteta", ali, eto, da znam da ih je "osamdeset"... Primetih kako je zla kob "sočinila" da naša prisnost nastane u zlo vreme po ovaj prostor pa je, zato, nije zahvalno potencirati, ima zluradih i zlonamernih.

Inače, da ne bi te rane nesreće, sve su prilike, naše duhovno prepoznavanje, nesumnjivo, donelo bi dobrih poduhvata ovom svetu. Složila se. I obećala kako će mu preneti pozdrave... Sada je nema... Sada nemam prijateljicu, ljudinu i "glasnika" u neobičnom razgovoru sa prijateljem koji već dugo nije tu iako će večno biti tu, sa nama, koji smo ih oboje doživeli kao svetlu pojavu u učmalom životu prekodrinskih Srba u vremenu onom, pre umiranja nekih ozbiljnih iluzija.

Odmori se, draga Ljiljana, odmori se i sačekaj nas, izvesno je, stići ćemo na nastavak našeg prijateljevanja i lepih, brižnih razgovora o plovidbi ove naše "korablje" po uzburkanim vodama svetske stvarnosti.

Preporučujemo

Republika Srpska

0 1

PIJAN NAPRAVIO KARAMBOL NA MAGISTRALI: Hitne službe na terenu (VIDEO)

28. 02. 2026. u 16:44

Republika Srpska

0 0

PACIJENTI OD PONEDELjKA U NOVOJ BOLNICI:U trebinjskoj zdravstvenoj ustanovi pri kraju preseljenje

28. 02. 2026. u 07:00

Republika Srpska

0 0

PRAZNUJU POČETAK GRAĐANSKOG RATA: Oštre reakcije iz Srpske na svečarsko obeležavanje 1. marta u Federaciji BiH

28. 02. 2026. u 07:00

Republika Srpska

0 2

"SARAJEVO SLAVI OKUPATORA" Dodik: Jasna je poruka da je tuđa vlast i tutorstvo poželjnije od slobode

27. 02. 2026. u 20:35

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije