MAJKU I BRATA JOJ UBILI ALBANCI NA KOSOVU, DRUGI UMRO OD TUGE: Tragična sudbina jugoslovenske pevačice zvane "crni labud"

Mirjana Petričević, poznatija kao Mira Kosovka, bila je zvezda Jugoslavije koju su svi voleli. Neverovatne harizme, predivnog glasa, stasita i britka, pravi ‘crni labud’, kako su je mediji godinama nazivali.

printcsreen/Jutjub

Niko nije mogao da ostane ravnodušan na njen talenat, šarm i lepotu kada se osamdesetih pojavila na javnoj sceni. Zahvaljujući muzičkim uspesima pojavljivala se i u nekim filmovima stare Jugoslavije.

Posle velike tragedije koju je preživela krajem devedesetih, pokupila je kofere, napustila estradu i preselila se u daleku Australiju. Međutim, posle skoro dve decenije života u zemlji kengura, odlučila je da se vrati i zauvek raspakuje kofere u svojoj zemlji.

– Muzici se neću vraćati sigurno, već imam 62 godine, imam razloga zašto ne mogu da se vratim muzici, ali nikad ne reci nikad. Nisam ni mislila da ću živeti u Australiji pa sam živela 16 godina, to nije malo, ali za sada ne razmišljam o tome – dodaje Kosovka.

Nju nikako život nije mazio, a mnoge je rastužila svojom pričom.

Davne 1999. godine otišla je u Australiju zbog smrti njene majke, koju su ubili albanski ekstremisti. Zbog finansijskih problema koji su zadesili nju i članove njene porodice morala je da peva za male pare.

– Muka me, sine, naterala da odem. Svi moji su izbegli iz Đakovice, niko nema para, niko te ne pita kako ti je… Kada su me pozvali ljudi iz Australije i pitali za koliko novca ću otići da radim, rekla sam im: „Koliko date.“ Kad nemaš para, i sto maraka je mnogo. Otišla sam i ostala tamo – rekla je svojevremeno Mira.

Međutim, Miru je zadesila još jedna porodična tragedija. Njoj je preminuo brat blizanac, zbog čega je prestala da je bavi muzikom.

– Više nisam mogla da pevam, nije mi bilo ni do čega. Smrt brata me je potpuno uništila. I danas osećam veliku prazninu. Uvek je voleo da me vidi nasmejanu i lepu, zvao me je „Moj crni labude“… Posle njegove smrti bila sam emotivno ubijena, mislila sam da će mi biti lakše uz alkohol – navela je pevačica.

– Svi mi znamo i svi znate da sam imala jake tragedije u familiji i od 2007. sam počela da prestajem, a onda sam 2009. skroz prestala da se bavim tim poslom tamo a i ovde. Nemam definiciju zašto, ali u neku ruku je srce puklo, ali se ipak držim – ispričala je ona.

- Braća kao braća, mi smo se mnogo voleli, ali oni mene nisu štitili. Nikada me nisu tretirali kao devojčicu, ma kakvi, učili su me da se sama štitim i borim za sebe. Oni su mene više vaspitavali da budem muško nego žensko, ali, naravno, ne bukvalno muško! Najbitnije im je bilo da budem prodorna i da budem svoja, da nikada niko ne može da manipuliše mnome.

To mi je mnogo pomoglo kasnije u životu kada sam došla da studiram u Beograd i otpočela samostalni život u Studentskom gradu. Nikada nisam bila toliko svesna svoje lepote, zato što me nisu tako vaspitavali, već su me učili da se borim i da se štitim.

O braći i nerođenom detetu

– Mog Milana su dole na Kosovu i Metohiji, posebno u Đakovici, svi znali kao predivnog čoveka. Prva tragedija u mom životu vezana je za njega. On je ubijen 1981, njega je Udba ubila. Nije voleo te promene zastave, naseljavanje, davanje tolikog prava Albancima. Prvo mu je zastava smetala, sklanjao ju je. Kada je prolazio Tito kroz Đakovicu, mog Milana zatvaraju. Malo pomalo, iskoristili su to vreme koje je vladalo. Tada su mogli da smaknu ko god da im smeta i zdravo, đaci. Njega i Vučurovića je navodno zgazila „lada“, a tenku da su se namestili, ne bi izgledali tako.

Njegovu smrt sam jako teško podnela, posle nje sam sazrela brzo. Milan nije imao ni oči ni nos ni usta, trebalo mi je deset godina da pokušam da zaboravim kakvog sam ga videla tad, ali džabe, nikada nisam uspela da zaboravim taj prizor. Gde sam i rekla da mi otvore taj kovčeg, to je bio šok, on je imao 33 godine kada su ga ubili. Bila sam mlada, imala sam 21 godinu kada sam ostala bez njega. Življenje bez njega, šta znam, on mi nekako najviše fali posle Miroslava, u stvari pored njega. Bilo je šta je bilo, moja duša zna, ali rodiš se tako. Bog da onome ko može da izdrži, ne znam, ko ne može, on ode. Kao što je i moj Miroslav otišao jer nije mogao da podnese neke stvari.

– Jeste mi bilo teško, svaki dan je teško, ali sam nekako naučila da živim s tim. I znam da oni tamo mene gore gledaju i znam da očekuju da budem stub, jer sada i jesam stub pred njihovom decom i pred unučićima sada. Mislim da žele da idem napred sama, da ne padam i da gledaju kako ja to sama stoički nosim. Izgubila sam svog sina nerođenog. Imao je sedam meseci, to je već bilo dete. Nisam znala da nešto nije kako treba, umro je u meni a da ja to nisam ni znala. Otišla sam na kontrolni ultrazvuk i saznala da je moje dete mrtvo.

Ništa me nije bolelo, ništa mi nije bilo, nikakve simptome abortusa nisam imala i odem tamo, ono mrtvo mi dete. Šok! Doviđenja, druže, doviđenja, pameti… Znaš, sine, on je imao kilo i devetsto grama, na poslednjem ultrazvuku su rekli da dobro napreduje. Ali jačina, nismo ni svesni koliko je psiha jaka kod čoveka. Jednostavno znaš da ponovo moraš napred.

Bog me je izabrao da nosim taj krst, ja ga muški nosim, mogu ti reći. Neko izgubi dušu, postane ljubomoran, kvaran, ali jok, ja imam srce za ceo svet. Takva sam s dobrim ljudima, a loši, oni neka me se paze. Pravična sam, pravedna i to me drži.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije