PUSTIO 2.200 FILMOVA!: Pavle Lazić Pajče, legendarni kino-operater kroz čije ruke su prošle sve rolne FEST-a

KADA bi se pravio "leksikon" šta je sve tokom pola veka Festa ušlo u nostalgičnu mitologiju njegovog dobrog duha, tu bi se svakako našli i uzvici gledalaca "Pajče, kreći!".

Foto privatna arhiva

Pavle Lazić Pajče, legendarni kino-operater koji je od 1971. imao privilegiju da "pusti" i vidi sve filmove na festivalu, nedavno je u Skupštini grada, na svečanom uručenju Festovih 50 plaketa ispraćen sa najviše aplauza.

- Osećao sam se počastvovanim samim pozivom da prisustvujem dodeli priznanja koja su posthumno pripala velikanima kao što su Milutin Čolić, Dušan Makavejev, Aleksandar Saša Petrović. Posle pedeset godina predanog rada, ova plaketa je za mene svedok vrlo posvećenog i profesionalnog odnosa koji sam imao prema Festu - kaže, za "Novosti", Pavle Lazić Pajče.

Foto privatna arhiva

Gužve ispred Doma sindikata ličile su na demonstracije.

- Igla nije imala gde da padne, a Fest je doneo i veliki glamur, kakav do tada nismo videli u Beogradu. Trebalo je da se uštinemo da bismo poverovali da zaista vidimo "uživo" Sofiju Loren, Đinu Lolobriđidu, koja je za mene najlepša glumica koju sam sreo, Bertolučija, Kopolu, Liv Ulman, Pitera Fondu ili Kirka Daglasa. Iako sam baš žarko želeo da ga upoznam, nažalost, nisam uspeo. Imali smo neki novi osećaj slobode, i duh tog prvog slogana festivala, "Hrabri, novi svet", zaista je bio prisutan - seća se Pajče.

Od 1971. prikazao je oko 2.200 filmova, i uvek je radio sam, jer je, kako navodi, bio odgovoran prema poslu koji mu je poverila direkcija Festa. Pajče je i "pikerisao" (pregledao) sve kopije filmova koje su stizale, iako uopšte nije lako ući u kino-kabinu u 10 sati pre podne, a izaći u jedan posle ponoći.

Foto privatna arhiva

Malo je poznato i da su te kopije dolazile prvo u njegove ruke, i to mesec i po dana pre početka festivala, jer je sa Slobodanom Novakovićem sarađivao u pripremama njegove kultne TV emisije "Hronika Festa".

U televiziji, gde je Pajče proveo svoj radni vek (tu je bio zaposlen 40 godina), tada bi, kako opisuje, nastajala pomama.

- Kad su stizali filmovi za Fest, kod mene je, na projekciji u RTS-u na međuspratu, bio opšti haos. U toj sali je bilo mesta za dvadesetak ljudi, a na projekcije je dolazilo i njih pedeset. Film "Vudstok" sam, recimo, ne znam ni sam koliko puta "vrteo", ili "Ponoćnog kauboja", "Gole u sedlu", "Konje ubijaju, zar ne?"... Mogao sam svaku kopiju filma da pregledam, obeležim rolne i ustanovim tehničku ispravnost filma. A tih godina, okupljeni oko urednice Kulturnog programa Zore Korać, bili su naši mladi reditelji, tek pristigli sa Akademije u Pragu - Paskaljević, Karanović, Marković. Njima se pred Fest često pridruživao "ostatak" češke ekipe, Zafranović i Grlić, ali i Karaklajić, Baletić, Mandić. U prvo vreme Sloba Novaković je sam birao inserte za "Hroniku Festa", onda je prepustio to saradnicima, pa i meni. Ta emisija je bila fenomenalna.

Foto privatna arhiva

Jedna od anegdota dogodila se u vreme "Kuma", koga je "puštao" pripremajući "Hroniku Festa".

- Dođe Zora Korać kod mene u kabinu i kaže mi: "Pajče, izbaci, molim te, dve rolne iz filma". Ja to, naravno, uradim, ne pitajući zašto. Kad se tako skraćeni "Kum" završio, Zora navodno počne da se "iščuđava" da njoj nešto tu nije jasno, a jedan naš čovek, neću da mu pominjem ime, koji je došao iz Amerike i rekao da je tamo već gledao "Kuma", krenuo je da ubeđuje Zoru da je sve u redu, i da se baš tako završava!

Pajče je sarađivao i sa Makavejevim u najavangardnijoj selekciji, noćnom programu "Konfrontacije" u SKC:

- Meni je u sećanju ostalo kako je, recimo, jedan Kopola jednostavan čovek, i sa koliko je iskrene radoznalosti razgovarao sa publikom, studentima i našim filmadžijama posle tih projekcija. Imao sam priliku da ga upoznam, i bio sam zadivljen. Takvi su bili i Kišlovski, Forman, Bertoluči - opušteni, otvoreni, ljubazni.

Foto privatna arhiva

Fantastične i nezaboravne stvari su se događale na Festu i oko Festa, ističe Pajče, od toga da po Skadarliji na štiklama "nabadaju" Klaudija Kardinale, Marija Šel, da Marčelu Mastrojaniju sviraju "Ponoć je tako tiha", da se po Klubu književnika i "Mažestiku" "ludiraju" De Niro, Džek Nikolson, Spilberg, Kjubrik... Pajčeta je angažovao i Tito.

- Kad je trebalo da mu se prikaže neka TV emisija, donosio sam u Stari dvor projektor "cvaj-band", koji imaju samo TV kuće, on paralelno vrti dve trake, ton i sliku, a Tito je imao ličnog kino-operatera Leku koji se nije snalazio sa ovim projektorom. Od svega, meni je u sećanju najviše ostao jedan događaj na Zlatiboru, u hotelu "Palisad", gde se Tito odmarao sa suprugom Jovankom. Žika Pavlović je u to vreme snimao seriju "Pesma", po delu Oskara Daviča, i Tito je izrazio želju da vidi jednu epizodu. Otišao sam tamo nekoliko dana ranije sa scenografom Aleksandrom Milovićem, a on je dobio zadatak da probuši zid u drugoj prostoriji, gde je bila TV sala, da zujanje projektora ne bi ometalo Tita! Bio sam zapanjen, nisam mogao da verujem, jer nije bio mali posao izbušiti tako debeo zid i napraviti šuber za projektor. Naš rekviziter, pošto je tu bilo mnogo prozora, morao je sve da ih zamrači zavesama.

Na dan prikazivanja, seća se Pajče, došao je čovek iz obezbeđenja i rekao mu da projektor stavi na metar i po od Tita.

- Pokušao sam da mu objasnim da smo probušili zid, ali je on odgovorio da to nema veze, i da Tito hoće da projektor bude baš na tom mestu. Stigla je cela ekipa, Draža Marković, Stambolić, Jovanka je tražila da se posluži neka torta, i konačno su se pogasila svetla. Počela je epizoda, a posle dva-tri minuta Marković je prišao predsedniku i počeo nešto da mu šapuće. Tito je ustao, pogledao okolo, a čovek iz obezbeđenja mi je rekao da prekinem projekciju, i tako se sve završilo - seća se Pajče.

Foto privatna arhiva

Od 2.200 filmova koje je video, na Pajčeta su najdublji utisak ostavili "Odiseja u svemiru" i "Kum", zato što je tada u Domu sindikata prvi put stavljeno novo veliko platno.

- Meni su u sećanju ostala samo ta lepa vremena, kao da su se juče dešavala, iako je bilo teže za rad nego danas. Filmovi iz tog perioda zaista su bili zlatno doba svetske kinematografije, ovo što se danas snima ne može da se poredi sa tim ostvarenjima. U ovim novim tehnologijama ne znate da li se uopšte izlazilo iz studija. Danas više nema filmova ni kino-projektora, sve je digitalizovano, i to me čini tužnim, jer sam starinski čovek. Recimo, nikada nisam zakasnio, nikada nisam bio na bolovanju, nikada nisam digao kredit, i uvek sam verovao da čovek mora da bude skroman.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije