FREDI JE BIO DUHOVIT, NIJE SE PLAŠIO SMRTI: Piter Friston, lični asistent pokojnog frontmena "Kvina" govori za "Novosti"

ZAMISLITE da radite svoj posao najbolje što znate, a onda vam stigne poziv za saradnju od "Kvina", jedne od najvećih rok grupa na svetu i njenog harizmatičnog frontmena i superstara Fredija Merkjurija.

Foto EPA

Upravo to se desilo gospodinu Piteru Fristonu (65), koji je kao lični asistent živeo sa Merkjurijem 12 godina, u Londonu, Minhenu i Njujorku. Kuvao je za legendarnog rokera, pratio ga na putovanjima, brinuo se o njemu do samog kraja. Nakon Fredijeve smrti, Friston je posvetio život tome da ga svetu približi kao osobu, a ne kao zvezdu. Na pitanje kako je upoznao Fredija, zadobio njegovo poverenje i postao mu lični asistent, Piter Friston za "Novosti" kaže:

- Radio sam u Kraljevskoj operi u Londonu, u za kostime Kraljevskog baleta, brinući se o kostimima koje su umetnici nosili na sceni. Kraljevski balet priredio je veliku dobrotvornu svečanost. Želeli su specijalnog gosta za tu priliku i dobili su Fredija Merkjurija. Pevao je "Boemsku rapsodiju" i "Malu ludu stvar zvanu ljubav", dok je plesao sa članovima kompanije. Upoznao sam Fredija posle nastupa i rekao sam mu da je sjajno slušati njegov glas, uz muziku "Kvina" i posmatrati plesače sa njim. Bio je ljubazan i kasnije me je pitao šta tačno radim u Operi. Objasnio sam mu da brinem o kostimima i to je bio kraj razgovora. Nedelju dana kasnije moj šef je dobio telefonski poziv od menadžmenta "Kvina" i pitanje da li ću biti dostupan za šestonedeljnu turneju sa bendom, kako bih vodio računa o njihovoj scenskoj garderobi. Fredi i ja samo vrlo brzo razvili dobar profesionalni odnos, naročito kada smo otkrili da smo obojica imali slično detinjstvo u internatima u Indiji, pa smo se gotovo odmah razumeli.

Prisustvovali ste svim snimanjima albuma i spotova "Kvina". Ko je bio glavni?

- Što se tiče pesama u studiju, svaki član benda je bio zadužen za svoju kompoziciju, ali je shvatao šta drugi mogu da doprinesu. Fredi je imao pesmu u glavi, ali je znao da bi mu Brajan, Rodžer i Džon mogli dati nešto što sam nije mogao da čuje. Kada su u pitanju spotovi, Fredi je imao veću kontrolu nego ostali. Tesno bi sarađivao sa rediteljem, nakon što bi početna ideja bila predstavljena. Imao je veoma jasnu umetničku viziju onog što bi trebalo da se uradi.

Da li je Fredi uživao u planetarnoj popularnosti ili mu je to smetalo?

- Fredi je uživao u svojoj popularnosti jer mu je dala sve što je imao. Znao je da nikada neće moći da sam prošeta ulicom, ali, ako bi poželeo da izađe, ništa nije moglo da ga spreči da uđe u svoj automobil i da ga Teri, njegov telohranitelj i šofer, odveze gde god želi.

Kakav je bio privatno? Šta je čitao, slušao, voleo da jede?

- Fredi je voleo da se smeje. Imao je smisao za humor i voleo je da bude okružen "šaljivdžijama", ljudima koji su mogli da ga nasmeju. Nikada ga nisam video da čita knjigu. Arhitektonski časopisi i aukcijski katalozi bili su mu omiljeno štivo. U početku je Fredi uživao u začinjenoj hrani, ne mislim na previše ljutu, već na začine koji su doprinosili intenzivnijoj aromi u hrani, poput pilećeg dansaka (indijsko jelo od mesa ili povrća, kuvano sa sočivom i korijanderom, prim. au.). Nakon što se razboleo, njegova čula nisu prihvatala te ukuse, pa je jeo mnogo više blažu hranu, obične supe, kajganu i tome slično.

Odeća sa Vemblija kod obožavaoca

ZNATE li gde je Fredijeva odeća sa čuvenog koncerta na Vembliju 1986?
- Fredijeva scenska garderoba sa Vemblija sada je u kolekciji jednog od najvećih obožavalaca "Kvina" u Velikoj Britaniji. Džim Haton ju je prodao na aukciji.

Foto Peterfreestone.com

Vi ste Frediju otkrili špansku opersku divu Monserat Kabalje?

- Bilo je slučajno. Fredi je slušao kasete sa Pavarotijevim pevanjem, jer se divio kontroli koju je imao nad svojim glasom, i zavideo mu je na vežbama koje su mu dale tu kontrolu. Fredi kao odrasla osoba nije imao časove pevanja. Nagovorio sam ga da ode da uživo čuje Pavarotija u februaru 1981. u Kraljevskoj operi. Opera je bila Verdijev "Bal pod maskama", gde tenor na početku ima ariju, što je Fredi cenio, ali onda, u drugoj sceni, pojavio se sopran i Fredi je bio opčinjen od trenutka kada je Monserat Kabalje otvorila usta. Posle je tražio da ponovo idemo i čujemo najbolji glas na svetu...

Brinuli ste o njemu do samog kraja. Kako se nosio sa činjenicom da je smrt blizu?

- Fredi je dugo vremena imao bolove, ali je to rešavao uzimanjem lekova za ublažavanje bolova. Prihvatio je da će umreti i nikada nije želeo suviše emotivne ljude oko sebe. Nije se plašio smrti, za njega je to bio samo još jedan korak napred na njegovom putu. Uvek je verovao da je ono što će se desiti ispravno za njega, i prihvatao je šta mu se događalo.

Fredijeva smrt 24. novembra 1991. podigla je svest o sidi, o kojoj se tada nije mnogo znalo?

- Osnivanjem fondacije "Merkjuri Finiks trust", nedugo posle Fredijeve smrti, svet je postao mnogo svesniji kako taj virus utiče na ljude i kako ubija. Uključen sam u projekat podrške fondaciji, koji se zove TFA (Titanik, Fredi, AIDS). Osmislio ga je Milan Satnik, mladi češki pevač/izvođač. Obilazimo škole i govorimo o HIV virusu i sidi, jer su to teme o kojima bi više trebalo razgovarati. Do sada smo pričali sa oko 16,000 učenika širom sveta.

U jednom trenutku govorilo se da bi samo Džordž Majkl mogao da zameni Fredija u "Kvinu"?

- Džordž Majkl i Fredi sreli su se samo nekoliko puta, ali su se poštovali kao muzičari i privatno. Fredi je smatrao da je Džordž napisao neke neverovatne pesme, posebno u stilu u kojem on nije mogao. Fredi je znao da je napisao neke kompozicije koje će trajati godinama, mada mislim da bi se iznenadio što je i dalje toliko tražen, čak i 30 godina kasnije. Postojao je samo jedan Fredi, i ja ne vidim njegovog naslednika. Čak i kada neko izvodi pesme "Kvina", treba to da radi na svoj način, a ne da kopira, osim ako to nije namera.

Sarađivali ste na filmu "Boemska rapsodija". Neki kažu da je Fredijev uticaj bio mnogo veći i da se neke stvari nisu dogodile kao u filmu?

- Film doživljavam kao zabavu zasnovanu na životu Fredija i "Kvina". Naravno da je tu uključeno mnogo mašte, ali, ako bolje razmislite, većina života je prilično dosadna, a film mora da zabavi publiku više od dva sata. Vreme je moralo da se presloži kako bi stali svi važni događaji, i to mogu da prihvatim. Obično posmatram svaku scenu posebno i iako film u celini nije istina, u svakoj sceni mogu da pronađem zrno istine.

Da li se čujete sa Meri Ostin? Kakva je bila njena i Fredijeva ljubav?

- Više nisam u kontaktu sa Meri. Verujem da su Fredi i Meri bili srodne duše, da su se voleli, ali u duhovnom smislu, pre nego u fizičkom.

Zašto se Džon Dikon tako lako odrekao muzike, a Brajan Mej i Rodžer Tejlor su nastavili da se bore?

- Mislim da se Džon nije lako predao, jer su on i Rodžer bili ti koji su započeli rad na albumu Made in Heaven, sa Fredijevim vokalima koji su ostali posle njegove smrti. On je sa grupom poslednji put svirao 1997. u Parizu, na premijeri "Baleta za život" Morisa Bežara. Bend je odsvirao poslednju pesmu The Show Must Go On, pevao je Elton Džon, i tada je 100% shvatio da se Fredi neće vratiti. Za njega "Kvin" su bile četiri osobe i nije bio spreman da to budu tri osobe plus razni pevači. Brajan i Rodžer su drugačiji ljudi i njima su koncerti u krvi, zato uživaju u osećaju izlaska na scenu pred hiljadama obožavalaca.

Na koju je svoju pesmu Fredi bio najponosniji?

- Mislim da je bio najponosniji na Somebody to love. Znao je da je "Boemska rapsodija" posebna, ali Somebody to love je označila više njegovih talenata za kompoziciju.
 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije