BAJKA JE IPAK JAVA: Poslednji intervju Sanje Ilića za "Novosti"
MUZIČAR Aleksandar Sanja Ilić, osnivač grupe "Balkanika" preminuo je danas. Pre nešto više od godinu dana Ilić je za "Novosti" govorio povodom 20 godina grupe "Balkanika". Intervju prenosimo u celosti.
Nekada mi se čini da su i koncerti i putovanja i sve što je Balkanika doživela, deo jednog sna.
Grupa „Balkanika“ ove godine obeležava dve decenije trajanja, tokom kojih je ne samo na ovim prostorima, već i širom sveta, pronela slavu balkanske muzike, stvarajući tako unikatno nasleđe koje ostaje u amanet mnogim budućim generacijama.
U susret jubileju, novom albumu i beogradskom koncertu, Sanja Ilić za Novosti Online slikovito i emotivno izdvaja neke od najbitnijih momenata iz prethodnih dvadeset godina, koji su Balkaniku, ali i njega kao idejnog tvorca, osnivača benda i stvaraoca nekih neprolaznih pesama učinili jednom od važnih karika muzičke istorije ovog podneblja.
* Dvadeset godina uspešne muzičke karijere je iza vas. Šta su bili najvažniji znakovi pored tog puta i kako opisujete trag koji ste, za sada, ostavili?
U životu su znakovi veoma važni. Nekada vam se sami ukažu, a nekada ih otkrijete, ponekad sasvim slučajno. Čini mi se da vas, ako verujete u njih, mogu voditi pravim putem. Meni se to dešavalo i dalje se dešava. Znakovi mogu da budu i slučajna poznanstva. 2000. godine na prijemu kod mojih prijatelja upoznao predivnog režisera svetskog glasa Tomaža Pandura. Slučajno je moja supruga imala kod sebe prvi CD Balkanike, „Balkan 2000“, koji smo mu poklonili. Posle nekoliko meseci došao je poziv od njegovog prijatelja Davora Rukavine, direktora “Lent” festivala u Mariboru, da održimo koncert sa simfonijskim orkestrom i horom mariborske opere. Taj model koncerta mi se veoma dopao i onda su se ređali nastupi u sličnim sastavima u kairskoj i aleksandrijskoj operi, u Luksemburgu, Skoplju. Najveći je sigurno bio koncert na Kalemegdanu. Sećam se, bilo je veliko nevreme i sve je ukazivalo na to da koncerta neće biti. Sedeo sam u nekom kombiju i gledao skoro prazno gledalište. U jednom trenutku, ugledao sam neke mlade devojke koje su stajale ispred bine i čekale koncert. Njihov osmeh me je naterao da rešim da nastupimo, makar kiša pljuštala. A onda se sve smirilo i sa vrha Kalemegdana se pojavila nepregledna reka ljudi koji su, naoružani kišobranima, hrlili ka gledalištu. Koncert je bio fenomenalan i skoro neponovljiv.
* Šta je, tokom ove dve decenije, bilo najvažnije što je Balkaniku etabliralo na muzičkoj sceni? Doslednost, jedinstvenost ili nešto treće?
Pre svega mislim da je to originalnost i dobro odabrana količina korišćenja etno muzike koja je meni inspiracija. Ne želim da sviramo čisti etno. To prepuštam onim sredinama koje sa kolena na koleno prenose tu muziku i čuvaju je za sledeća pokoljenja. U mojoj muzici se koriste i razni narodni instrumenti Balkana, ali se svira na malo moderniji način, ne sasvim standardno, a i sama harmonizacija kompozicija uslovljava jedan novi pristup muziciranja, tako da se dobija nešto „staro“, a potpuno novo.
* Zbog čega vam je posebno drago, jer ste kroz svoju muziku odnegovali, sačuvali od zaborava i podelili sa publikom, a da jeste suština Balkanike?
Mislim da smo uspeli da, gostujući po celom svetu, skrenemo pažnju mnogim narodima u dalekim zemljama da postoji jedna divna zemlja Srbija, koja ima sjajnu muziku i ritmove, i da pojačamo prodor balkanske muzike na mesto koje joj u svetskoj muzici i pripada.
* Arhaičnost, tradicija, melos Srbije i Balkana, svetovno i duhovno nasleđe, oplemenjeni savremenim zvukom jesu nešto posebno. Šta je suština svih tih spajanja, a da opisuje srž i dušu Balkanike?
Balkan je nepresušna inspiracija u svemu, pogotovo u muzici. To je najlepša kapa nebeska pod kojom se nalaze tolike religije, tolike vere, tolike muzike i nacije. I upravo ta različitost čini Balkan toliko posebnim, jer je svuda veliki uticaj jednih na druge, što stvara veliko muzičko blago.
* Tuga i bol sa jedne i radost i strast sa drugestrane, su neka od najvažnijih obeležja našeg mentaliteta. Koliko je inspirativno pretočiti ih u muziku?
Čini mi se da su koncerti Balkanike svuda u svetu, pa i tamo gde ne razumeju naš jezik, toliko dobro primljeni upravo zbog te emocije, ritmova, energije, sete, radosti i pomešanih osećanja koje naša muzika nosi. To je najvažnije u umetnosti, da izazovete emocije kod publike na koncertima. Način na koji naše devojke pevaju je za neke bio neshvatljiv. Nisu mogli da razumeju na koji način one proizvode glasovne bravure. Nama je to urođeno, a devojke su, pored talenta i školovane, kao i svi članovi benda. Skoro svi su završili Muzičku akademiju, ali muziku Balkana osećaju kao da su iz tih izvornih sredina. To je jedna od tajni uspeha.
* Koliko vas je i u čemu najviše, obogatilo konstatno istraživanje izvorne muzike, starih zapisa, pesama, instrumenata?
Sa radom na balkanskoj muzici sam krenuo veoma ozbiljno, a da to nisam ni planirao. Čitao sam mnogo istorijskih knjiga o srednjovekovnoj Srbiji, Vizantiji. Naročito Ostrogorskog. Išao sam i u Srpsku akademiju nauka, u muzičko odeljenje i istraživao stare muzičke zapise. Išao sam i kod beogradskog muftije da mi malo približi značenje derviške muzike i plesova. Sve je to uticalo da jednog dana počnem i da komponujem. Osećao sam se potpuno posebno. Nisam imao više nikakve veze sa srpskom pop scenom, sa festivalima i pevačima. Sa tim sam potpuno prekinuo, jer to više nije bio moj milje. Dolazili su mladi ljudi u moj studio, sa čudnim instrumentima. Neke od njih sam prvi put video i krenula je nova priča, novi zvuk. Krenula je bajka koja i danas traje. Nekada mi se čini da su i koncerti i putovanja i sve što je Balkanika doživela, deo jednog sna, ali mi smo na sve kontinente nosili kameru i snimali. Bajka je ipak java.
* Kako ste kao ličnost, ali i kao sastav, sazrevali tokom godina i šta je najvažniji rezultat tog iskustva?
Najveće iskustvo imamo Ljuba i ja, jer smo jedini od samog početka u grupi. Ostali su se menjali, ostavljali svoj dubok trag i odlazili. Njihovo iskustvo je ostajalo u grupi i mi smo ga nadograđivali. Sadašnja ekipa je najduže na okupu, od 2014. godine i mislim da je najuvežbanija i najenergičnija, ali i najmlađa. To je vrlo čudno, ali kad poslušate te momke kako sviraju, zastaje vam dah. Zaista. Žao mi je što još nisam smislio način da se preselim u publiku i da uživam u koncertu, ali ko zna. Jednoga dana tehnologija će možda i to omogućiti.
* Koji periodi su bili najteži, a šta vam je pomoglo da uvek idete napred?
Nije bilo teških perioda. Bili smo na okupu i vredno radili. Nismo podlegli uticajima trendova i to nas je održalo. Danas se trendovi brzo menjaju i skoro ih je nemoguće pratiti. Mislim da je trajanje u poslu najbitnija karakteristika vrsnih umetnika, a to se nama dešava.
* Balkanika je oduvek bila otvorena za mnoge umetnike, različite senzibilitete, muzičke pravce, nove i sveže vokale i emocije. Čime se najviše ponosite?
Najviše se ponosim gostima koji su svirali sa nama. Bila su tu i velika svetska imena, kao što je čuveni bugarski kavalista Teodosi Spasov, i Stojan Jankulov. Jedne godine smo svirali u Pakistanu, tri koncerta, u gradu Lahore. Prvi je prenosila državna televizija i sutradan nam je prišao direktor festival i rekao da desetak vrsnih pakistanskih umetnika želi sa nama da svira treći koncert. Znao sam da bi to zahtevalo probe i dogovore i došao sam na, sada znam, dobru ideju. Rekao sam da ćemo mi svirati pedeset minuta našeg programa, a onda neka na scenu izađu petorica muzičara po njegovom odabiru i svi ćemo napraviti jedan veliki etno džem sešn. Tako je i bilo. Izašli su divni muzičari, sa još divnijim instrumentima, i počela je najlepša priča Balkanike ikada. Svirali smo i improvizovali kao da sviramo zajedno godinama, a onda je došao vrhunac. Na sceni se pojavio jedan dedica sa čudnim instrumentom za koji ni dan-danas ne znam kako se zove. Instrument neobičnog oblika, sa šarenim kićankama, a svirač je imao čudan, zagonetan pogled. Zvao se Sain Zahor. Posle koncerta, koji je bio više nego senzacionalan, prišao sam direktoru fetivala i rekao mu da je izbor muzičara fantastičan, ali da me je čovek koji je svirao na kraju i koji je maltene pao u trans svirajući, oduševio. Direktor se nasmejao i pitao me da li sam čuo za njega. Rekao sam da nisam. “E moj Sandža”, tako su me zvali indusi i pakistanci, “Sain je pre nekog vremena došao iz Londona gde je dobio Gremi kao najbolji etno muzičar na svetu.” Eto šta je privilegija kada se bavite muzikom koja nema granica.
* Kako opisujete let svoje, sada već legendarne „Plave ptice“, i šta ona simbolizuje u vašem životu, a šta u karijeri?
To je pesma koja je napisana sasvim slučajno, bez nekih pretenzija da bude hit. Moj kum Irfan Mensur došao je jednog dana, za vreme trajanja proba predstave “Plava ptica” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i rekao mi da iskomponujem na njegov tekst pesmu koju bi glumci pevali u pauzi, između proba, radi relaksacije. Tako je i bilo. Međutim, kako sudbinu ne možete da menjate, to se desilo i sa ovom pesmom. Snimljena je u studiju, urađen je spot i za vrlo kratko vreme postala je mega hit. Ja sam je vratio u život i izvodim je na koncertima. Osećaj kada čujete da je više hiljada ljudi peva uglas je nešto što se ne može opisati i onda pomislite: Samo za ovo je vredelo stvoriti Balkaniku.
* Koji instrument ili pesma vas najviše diraju u srce i kada krene magija na koncertima, teraju suze na oči?
Najviše volim zvuk balabana, jermenskog duduka. Čini mi se da najviše podseća na ljudski glas skrhan bolom. Toliko emocija izlazi iz tog malog instrumenta da je prosto zadivljujuće. Koristili smo ga u evrovizijskoj pesmi “Nova deca”. Što se tiče suza, nećete verovati, ali to je “Simonida”. Dugo je nismo svirali. U stvari, to je samo moje klavirsko izvođenje. Letos smo nastupali u Ivanjici i neko iz publike je dobacio – Simonida! Nisam je svirao godinama, ali rekoh: “Ajde.” U toku pesme sam video suze u očima ljudi u publici, a naše devojke su bile potpuno zarozane od plača. I dan-danas se naježim kad se setim tih trenutaka. Moć muzike je ogromna! Muzika, kada izazove emociju, ruši sve prepreke.
* Šta donosi novi album Balkanike? Kakav zvuk, impuls, emociju, poruku?
Novi album će doneti opet jednu novu Balkaniku, koja je jako interesantna za slušanje i baš neobična. Ima i nekoliko pesama na engleskom jeziku, spremljenih za svetsko tržište, ali smo ipak hteli da ih podelimo i sa našom publikom.
* Koncert u Kombank dvorani je u pripremi. Šta je najbolja pozivnica za publiku koja se može pretočiti u reči?
20. marta 2020. godine u 20 časova proslavljamo 20 godina Balkanike. Voleo bih da publika dođe i uživa u muziciranju i pevanju. Mislim da će energija kulminirati na kraju i da će uz pesmu “Stand up” svi ustati i đuskati sa nama. Dugo nismo držali koncert u Beogradu. Ozbiljno se pripremamo i radimo na scenografiji, kostimima, zvuku, svetlu i koreografiji. Verujem da ćemo sve uspeti da završimo i napravimo pravi muzički spektakl.
Preporučujemo
SRAMNE REČI ANGELE MERKEL U MEMOARIMA: Evo šta je napisala o bombardovanju Srbije, ratovima i Zapadnom Balkanu
SA MNOGO pompe, u knjižare su stigli memoari bivše nemačke kancelarke Angele Merkel pod naslovom „Sloboda“. U njima se na nekoliko mesta spominju Srbija i Zapadni Balkan.
26. 11. 2024. u 17:09
(MAPA) RUSI NAPREDUJU U TORECKU: Oglasio se Pušilin, žestoke borbe vode se za grad (VIDEO)
JEDINICE ruske vojske napreduju u Dzeržinsku (ukrajinski naziv za Toreck), javio je na Telegram kanalu šef DNR Denis Pušilin.
24. 11. 2024. u 18:59
PUTINOV NOVI SAVEZNIK? Ko je potencijalni rumunski predsednik - NATO raketni štit naziva SRAMOTOM, divi se Mađarskoj
NEZAVISNI ultradesničarski kandidat na predsedničkim izborima u Rumuniji Kalin Đorđesku osvojio je najviše glasova u prvom krugu i najveći je favorit za pobedu u drugom krugu, u koji će najverovatnije ići sa Elenom Lasčoni ispred partije "Save Romania Union" (USR).
25. 11. 2024. u 15:22
Komentari (0)