NIKO od nas nijednog trenutka nije ni pomislio, a kamoli slutio, da se Siniša ovog puta neće izboriti sa bolešću. Verovali smo da će, kao i prethodno, pobediti i nastaviti. Tim pre što je, recimo, dan pred odlazak na promociju Zemanove knjige sa sinom šetao ulicama i parkom sedam-osam kilometara. Mislili smo svi da ide nabolje, kao prvi put. Međutim, osetio je pogoršanje. Otišao je u bolnicu... A onda se desio šok. Strašan šok. Neizreciv. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da se više neću čuti i videti s njim, kao ni cela njegova familija...
Sinišu ću pamtiti po jednoj replici koja nije najinteligentnije što je rekao neko od sportista, nego bilo ko na pipavu temu rasizma. Siniša se, za glavu niži i sigurno slabiji, na terenu posvađao sa Patrikom Vijerom. Razmenili su teške reči, Siniša na račun boje Vijerine kože, dok je Vijera nazvao Sinišu Ciganinom. Siniša je posle toga, otprilike, rekao: "Ja jesam Ciganin, ne ljutim se kad me neko tako nazove. A zašto se on ljuti kad ga zovem crncem?" Trebalo je se toga setiti, ne nastavljajući dalje uvrede a reći ipak svoje. Čovek je i to umeo. Umeo je i da se izvini kada pretera.
Komentari (1)