RUDNO BLAGO OD NAJMANJEG SELA STVORILO GRAD: Izložba "Duće la kasa" borskog muzeja, o kulturi stanovanja, na gostovanju u Negotinu

PROŠLOST je na trenutak oživela među eksponatima koji pripovedaju o prvim danima rudarskog Bora i svakodnevnom životu u okolnim selima s kraja 19. i početka 20. veka. Izložba "Duće la kasa", u prevodu sa vlaškog "Idi kući", objedinjuje gradsku i seosku kulturu stanovanja tog vremena, kroz nameštaj, predmete iz domaćinstva, fotografije i priče koje se ne zaboravljaju.

Foto: S.M.Jovanović

Izložbu je priredio Muzej rudarstva i metalurgije u Boru, a njena autorka, etnolog i muzejska savetnica Suzana Mijić, podvlači da postavka donosi "pogled u paralelu dve kulture stanovanja seoske, koja je bila svakodnevica u okolini Bora, i gradske, koja je sa dolaskom Francuza početkom 20. veka donela velike promene".

- Najstariji predmet na ovoj izložbi datira iz 1874. godine i reč je o jednoj preslici. Bor je sve do kraja 19. veka bio najmanje selo u tom kraju, a otkrićem rude vrlo brzo postaje najbogatiji rudnik u Evropi i drugi u svetu. Već 1904. koncensiju dobijaju Francuzi, i počinje nagla izgradnja. Godinu dana kasnije formirano je prvo kolonijalno naselje - kaže Suzana Mijić.

Duh tih promena oličen je kroz pokućstvo prvog direktora borskog rudnika, Franje Šisteka. Masivan, rezbareni nameštaj od punog drveta, tipičan je za tadašnje velike urbane centre, ali ne i maleni Bor koji je početkom 20. veka tek počeo da se razvija.

Foto: S.M.Jovanović

Foto: Фото: С.М.Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

- Naš muzej je 1975. otkupio garnituru nameštaja Franje Šisteka. Nisu baš bili ideološki podobni u to vreme i čamili su u depou. Konzervirani su pre nekoliko godina u Beogradu. Nije sve izloženo, jer su u pitanju glomazni elementi, ali publika može da vidi kakva je to kultura stanovanja bila, na nivou Beograda, Zagreba, Beča u jednom malenom selu u bespuću Crne reke - objašnjava autorka.

Sa jedne strane je raskoš urbanog Bora u prošlosti, sa druge skromnost i praktičnost predmeta seoskog stanovništva. Preslice, tronošci, sofre, kolevke, devojački sanduci za spremu i drugi delove pokućstva i danas svedoče o jednom potpuno drugačijem načinu života. Veliki broj ovih predmeta više se ne koristi, ali su, kako naglašava autorka, dragoceni za razumevanje jedne kulture.

- Teško je raditi izložbu od nekih predmeta koji su bili svakodnevica u ne baš bogatoj sredini kao što je okolina Bora sa 11 sela koja su naseljena vlaškim stanovništvom, a samo je jedno selo srpsko. Ti su predmeti rađeni veoma malo, tek doradom ljudske ruke, kao što su stupe, pive, običan panj koji je izdubljen i korišćen kroz niz generacija. Koristili su se dok se ne unište, potpuno suprotno našem potrošačkom društvu - navodi etnološkinja Suzana Mijić.

Izložbu upotpunjuju arhivske fotografije i podaci o nastanku modernog Bora, pa pored etnografske vrednosti, skreće pažnju i na širi kontekst - nestajanje sela i trajne posledice industrijalizacije. Iza svakog predmeta stoji sudbina ljudi koji su živeli na tom prostoru, u vreme kada se jedno selo pretvaralo u industrijski centar, a seljačka kuća čuvala toplinu i tradiciju.

- Prioritet nam je da nabavljamo predmete iz ugroženih sela, kao što su Krivelj i Oštrelj. Veliki broj predmeta na izložbi potiče upravo odatle. Ljudi se raseljavaju, sela nestaju. Rudarstvo je agresivna i destruktivna grana. Prva koncesija koju je dobio Đorđe Vajfert glasila je na Bor, Krivelj i Oštrelj. Danas, u 21. veku, opet su ta mesta u žiži - podseća autorka izložbe "Duće la kasa" kojom Muzej rudarstva i metalurgije u Boru simbolično podseća na povratak kući, ne nužno fizički, već sećanjem i poštovanjem prema onome što je nekad bilo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije