DOM POSLEDNJE NADE: Nastavlja se plemenita misija prihvatilišta za stare i nemoćne u Nišu

NIKO od nas ne može da zna šta ga čeka na kraju puta, jer život ponekad "zaigra" i na pogrešnu stranu, pa najednom shvatite da ste beskućnik kojem je krevet klupa na železničkoj stanici.

Foto D. Alihodžić

Niti je to spavanje, niti se može nazvati životom, ali nisam imao gde - kaže jedan od stanara Prihvatilišta za stare i nemoćne u Nišu, Zoran Vukić (62).

Srećom, on više nije na ulici i ove hladne dane provodi u toplom krevetu - sa obezbeđenom hranom i osnovnim sredstvima za higijenu - a usluga smeštaja je, zbog aktuelne epidemiološke situacije, iz Gerontološkog centra preseljena u drugi prostor i godišnje će trajati šest meseci.

Jer, početkom decembra je počelo da radi Prihvatilište koje mnogima bez mogućnosti da negde drugde prezime i bikvalno znači - spas. Reč je o ljudima koji su ušli u sistem socijalne zaštite, ali dok se njihov konačni smeštaj ne definiše, jednostavno, nisu imali gde da borave. Na novoj adresi mesta ima za njih desetoro i to u ovom trenutku zadovoljava potrebe.

- Kuća u Studeni, gde sam živeo sa pokojnom, nevenčanom suprugom, srušila se, a ja nemam novac da je popravim. Ona čak i nije moja, samo imam prvo korišćenja, a povremeno radim sve što mi se ponudi i čekam penziju. Tako ću, za dve i po godine, ispuniti uslove za odlazak u starački dom. Dotad, nemam gde, jer dece nemam, baš kao ni neku imovinu koja bi mi obezbedila starost - veli Zoran koji ne može da uporedi život na Železničkoj stanici i novi, mada privremeni dom, pa jedva čeka da mu nešto daju da radi, makar da uredi dvorište, jer nije naučio da sedi besposlen.

OAZA Detalj iz dnevnog boravka, Foto D. Alihodžić

A, prostor Prihvatilišta zaista odiše toplinom jer su se zaposleni baš potrudili da korisnicima, posle svega što su proživeli, ulepšaju predstojeće dane.

- Ovde smo svi porodica, bez obzira na to ko će se koliko zadržati. Nije nam cilj da ih samo nahranimo, već i da im damo snagu, odnosno probudimo volju za životom. Svako od njih nosi teško breme i niko ne bi trebalo da ima predrasude prema beskućnicima. Jer, i oni su nekada imali normalan život, ali su se okolnosti na njihovu štetu - složno poručuju psiholog Gorica Cvetković, socijalni radnik Milica Pešić Radenković i pedagog Marina Perić.

Tako je, zasad u sobi za izolaciju, utočište pronašao čovek koji je u junu izašao iz bolnice posle preležanog moždanog udara, a onda je izgubio stan, deca nisu želela da ga zbrinu, pa je spavao u automobilu, ispred svoje nekadašnje zgrade. Za njega se zauzeo komšija koji više nije mogao da gleda kako se bolestan smrzava....

SUDBINA Zoran Vukić sa negovateljicom, Foto D. Alihodžić

Ovde je krov nad glavom našla i Nišlijka koja potiče iz bogate lekarske porodice, ali je zbog zavisnosti od narkotika sve krenulo nizbrdo. Od posledica aktuelnog virusa, kaže, sin i suprug su joj preminuli, ćerka nije podobna da se stara io njoj, a onda je morala da proda stan...

- Ljudi kojima su pomoć i zaštita zaista potrebni često ostaju nevidljivi, jer ih je sramota onoga što ih je snašlo, pa se kriju. Napušteni od svih i prepušteni sami sebi, bezuspešno pokušavaju da dođu do nekog rešenja, ali bez podrške države i sistema teško im je da uspeju. eto, ovaj Nišlija što je završio u automobilu sigurno ne bi preživeo zimu, ali nikada nije hteo da traži milostinju - zaključuje direktor Prihvatilišta Miloš Ranđelović, mlad čovek koji se čitavog života bavi humanitarnim radom. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije