Kolumne

NEĆE MOĆI: Spartakov rat

Filip Rodić

09. 01. 2022. u 09:53

PRE petnaestak godina žena jednog našeg visokopozicioniranog diplomate na službi u Australiji išla je u ambasadu ove zemlje u Beogradu kako bi izvadila vizu i mogla da otputuje kod svog muža (da, Australija je jedna od retkih zemalja koja traži vizu i za vlasnike diplomatskih pasoša, makar onih naših).

Tokom razgovora sa službenikom ambasade došli su i do pitanja: "Jeste li osuđivani", na šta je ona odgovorila: "Zar je to za Australiju i dalje potrebno?". U tom duhu, i Del Boj iz čuvenih "Mućki" jednom Australijancu kaže: "Da ti baba nije bila prostitutka, ti bi bio Englez".

AUSTRALIJA odavno više nije zemlja u koju se šalju samo osuđenici, ali je očito i dalje zemlja robijaša, što je najbolje pokazalo ponašanje tamošnjih vlasti u vreme kovid-pandemije. Najbrutalnije mere, brutalnije čak i od onih u "totalitarnoj" i "neljudskoj" Kini, sprovođene su i sprovode se upravo tamo. Takav je zakon.

TOM beskompromisnom pridržavanju zakonu do imbecilnosti dive se zvezde drugosrbijanskog neba. U tome vide ostvarenje svog sna - država koja počiva na zakonima i u kojoj se zakoni primenjuju na sve, uključujući tu i "balkanske divljake". Tako profesionalna i nezavisna novinarka Antonela Riha sa svog "Tvitera" poručuje da je zakon - zakon samo onda kada se primenjuje na sve, a Australija u tome prednjači. Na to se nadovezuje Dragan Bursać, nosilac odlikovanja neoustaškog Društva za jugoistočnu Evropu iz Nemačke, ironično napisavši kako je Australija "baš čudna zemlja - ne samo da ima zakone nego ih i sprovodi u delo, stalno i zakoni važe za sve".

ZAKON je za njih zakon. Ali onda se to mora odnositi i na nirnberške zakone iz 1935. i sva dela proistekla iz njih se imaju smatrati zakonitim, pa samim tim i dobrim. Zakon je i onaj o eksproprijaciji, pa se Antonela protiv njega bunila. Zakon je u Australiji do kraja sedamdesetih godina prošlog veka bilo i da se aboridžinskim porodicama oduzimaju deca, iskorenjavaju i iz svojih porodica, i iz svoje kulture i tradicije, te pretvaraju u dobre "bele" građane. U Australiji je dan-danas zakon da se maloletnici ometeni u razvoju mogu prisilno sterilisati čak i bez pristanka svojih roditelja. Zakoni u Australiji su omogućili da se aboridžinsko stanovništvo sa oko milion i po ljudi na kraju 18. veka do početka 20. veka svede na 60.000, a da se poslednji pokolj domorodaca dogodi 1928. godine.

Ako je zločin u Srebrenici genocid, a Republika Srpska "genocidna država", nije li onda isto to i ova "robijaška zemlja"?

ZAKON se u toj, po njima, idealnoj državi (ime totalitarne države "Okeanije" iz Orvelove 1984. sasvim slučajno se može vezivati jedino za Australiju), opet po njima, primenjuje na sve. Hm. Hajde što nisu čuli da je više od deset tenisera u identičnom statusu kao Novak Đoković već primljeno u tu zemlju bez iživljavanja na aerodromu, što nisu čuli za nesrećnu Čehinju koja je puštena, odigrala nekoliko mečeva, pa je pod hitno vraćena u centar za azilante zajedno sa Đokovićem, nego me brine kako nisu čuli za skandal s australijskim premijerom.

PREDSEDNIK australijske vlade Skot Morison (po njihovom pravopisu verovatno "Skat") zloupotrebio je svoj položaj, i u vreme kada su svi u njegovoj zemlji bili "zaključani", državnim avionom odleteo u Sidnej kako bi sa svojom porodicom bio za Dan očeva. Vlasti su ovo pokušale da sakriju, ali je stvar otkrivena zahvaljujući fanatičnim aeronautičarima koji su pratili radare i otkrili let. Da ironija bude veća, upravo Skot Morison najviše insistira da se zakon poštuje u slučaju Novaka Đokovića.

ZANIMLjIV je i stav Teofila Pančića, koji se na početku pandemije, u vreme vanrednog stanja u Srbiji, divio "slobodarskim" Englezima koji idu u pabove i pozorišta, dok smo mi sa svojim "robovskim mentalitetom" pod ključem, a sada se divi australijskom pristupu i Novaku poručuje: "Dečko, vakciniši se". Kako bi se on osećao da njemu Đoković poruči:

"Čiko, stavite dezodorans, ne ubija", ili: "Manite se pljeskavice, nije zdrava za ljude vaših gabarita"?

NAJINTERESANTNIJI je, međutim, komentar tajkunske pudlice Miše Brkića, koji novinarki luksemburške televizije što ne zna (ili neće) da odgovori na "Hristos se rodi", kaže da bi "sve bilo u redu da se Novak vakcinisao". To je logika po kojoj ni Jasenovca ne bi bilo da su Srbi prešli u katoličanstvo, da se Holokaust ne bi desio da su Jevreji postali hrišćani, da engleski robijaši ne bi potamanili Aboridžine da se oni u Australiju nisu doselili 45.000 godina pre belih zavojevača. Ni Galileo Galilej ne bi bio spaljen na lomači da je odbacio uverenja o heliocentričnom sistemu. A, ne, čekajte.

Galilej se jeste klečeći pred inkvizicijom odrekao svojih uverenja da bi izbegao mučenje i pogubljenje, za razliku od njegovog kolege Đordana Bruna.

TO BI po ovim ljudima trebalo da uradi i Novak. Da se odrekne svojih uverenja, svoje slobode, svog identiteta, klekne pred predstavnicima Imperije i Inkvizicije i vrati se tamo gde mu je i mesto - u arenu u kojoj će biti običan gladijator, po mogućstvu ne baš najbolji na svetu i u istoriji (to ćemo srediti u skladu sa "zakonom"), a ne da poput Spartaka diže bunu i pokreće rat protiv Imperije. A baš ga taj njegov karakter, više od svih njegovih sportskih uspeha, čini najvećim sportistom i jednim od najznačajnijih simbola borbe slobodnog sveta protiv imperijalne tiranije. I Spartaka i njegove sledbenike je Imperija razapela na krst, ali su nastavili da žive u slavi koju su zaslužili borbom protiv sistema i "zakona".