NEĆE MOĆI: Kako se kalila mržnja

KADA sam video naslov teksta mlade autorke sa "Nove S", pomislio sam da su Rusi prihvatili zapadne preporuke o jedenju zrikavaca i larvi, ali ne!

Foto Z. Jovanović

U SREDU, 15. februara, naslov centralnog teksta na glavnoj stranici portala "Nova S" glasio je "Ruska hrana je nešto ubedljivo najgore što sam probala". Naslov je pojačala podnaslovom ističući da je "ne preporučuje nikome". Zapitao sam se u čemu je problem.

Iako ne volim ribu, niti išta drugo iz vode, bilo morske, bilo slatke, verujem da nije slučajno što se kavijar na celom svetu smatra vrhunskim delikatesom i što su ljudi spremni da za nekoliko grama ovog ruskog specijaliteta izdvoje ogromne sume novca. Iako ne volim, preporučio bih svakome da ga makar proba.

Mom ukusu mnogo je bliže čuveno rusko jelo nazvano po uticajnoj ruskoj porodici Stroganov, koja je bila toliko bogata da joj je čak i ruski car bio dužnik. Legenda kaže da je "sote Stroganov" izmislio francuski kuvar Šarl Brijer, koji je spremao hranu za grofa Pavla Stroganova, jer je on s receptom za ovo jelo 1891. konkurisao na takmičenju francuskog časopisa "Ar kiliner", ali to je isto kao da kažete da je ajvar slovenački jer su ga oni zvanično "patentirali".

Istina je da se "sote Stroganov" u pisanom obliku pominje 20 godina pre Brijerovog pokušaja da zahvaljujući tom jelu pobedi u nadmetanju kuvara i da ga je u svom kultnom kuvaru, ruskoj "kulinarskoj Bibliji", "Poklon mladoj domaćici" iz 1871. pod nazivom "govedina Stroganov sa senfom" preporučila Elena Ivanovna Molohovec. U suštini, radi se o preukusnom specijalitetu od mekane govedine u kremastom sosu od kisele pavlake, koji se služio u vrhunskim restoranima i hotelima širom sveta.

NAVELI smo ovde samo dva od pregršt ruskih kulinarskih specijaliteta koji bi bili poslastica za svakog, osim za vegetarijance ili vegane, ali čak i ove probirljive duše u ruskom kuvaru mogu da nađu nešto za sebe pošto je pun obroka zasnovanih na povrću, poput čuvenog "boršča" (da ne ulazimo sad u nadgornjavanja u stilu čiji su ćevapi), ili supe od kupusa, pa i manje poznatih rolnica od kupusa sa sosom od pečuraka. Za desert se mogu jesti "blini", ruska varijanta palačinki.

Da li je, onda, realno da se novinarki "Nove S", nadaleko čuvenom gastronomu koji je do sada pisao tekstove iz žanra "zašto nikada ne prilazim muškarcima prva, niti ću", ništa iz ovog bogatstva ukusa ne da nije dopalo nego je najgore na svetu? Odmah ću vam otkriti jedan od dva razloga zašto je to tako. Sudeći po njenom tekstu, ona je rusku hranu ocenjivala kao kada bi neko o književnosti jednog naroda govorio na osnovu ljubavnih vikend-romana kupljenih na trafici - jedući očito uličnu hranu, u pekari, ili u jeftinim restoranima. To je, možda, njen način da, kako kaže, "isprobava lokalnu hranu i uživa u otkrivanju novih ukusa".

Jedan od tih "novih ukusa" koji je otkrila u Rusiji su "sušeni oštrozubi morski gušteri" koji spadaju u red "grickalica" i "među Rusima su jako popularni". Moram priznati da za ovako nešto u životu nisam čuo (kao ni moj kolega koji dugo živi i radi u Moskvi), pa sam se obratio bratu "Guglu". Sušeni morski gušteri (doduše ne oštrozubi) mogu se naći u nemačkim prodavnicama kao Groschuppen Eidechsenfisch (u slobodnom prevodu "velika gušter-riba). U najgorem slučaju po Ruse, ako oni to vole, to vole i Nemci, ali nezamislivo bi bilo pljuvanje po nemačkoj kuhinji na "Novoj S(S)". Zar ne?

JOŠ jedna užasna stvar koju je ova "gastronomatkinja" (valjda se tako kaže) isprobala su "grickalice od sušene hobotnice", od kojih je "dobila napad panike kada je u bioskopu otvorila kesicu i kada je smrad preplavio celu salu". Dobro je da nije išla u pozorište, ili operu, jer bi tamo verovatno ponela "big mek obrok", da se zanima dok oni na bini urlaju. Interesantnije je, međutim, da je, po sopstvenom svedočenju, novinarka "Nove S" u Rusiju doputovala iz Švedske, preko Estonije, ali nije komentarisala, na primer, švedsku kuhinju i što tamo nije išla u bioskop, jer bi možda u salu ponela surstrmming - fermentiranu haringu koju Šveđani veoma vole, ali kako sami priznaju, mora da se jede na otvorenom jer je "ubedljivo najsmrdljivija hrana koju ste ikad probali".

I tako dalje, i tako dalje, užas od hrane, kakve nema ni na jednom drugom mestu. Baš kao što naše "krvavice", tj. kobasice čiji je glavni sastojak sasušena krv, nema ni u Švedskoj, ni u Engleskoj, Irskoj, ili Škotskoj. Ta gospoda ne jedu blood pudding! Kruna celog teksta je što je ova "gastronomatkinja" na svoj put kroz kulinarske čari Rusije krenula s predrasudom: "Ipak, nikada nisam čula da neko priča o ruskoj kuhinji u pozitivnom kontekstu, pa nisam imala velika očekivanja." Luksemburški kružok ne ceni rusku kuhinju, kao ni bilo šta drugo rusko, ali će se sutra diviti evropskom brašnu od insekata. Ne šteti klimi, a ima proteina. Ili čokoladicama sa zrikavcima. Ti "ruski varvari" su stvarno grozni i treba ih, kao što kaže jedna umiljata stogodišnja bakica u reportaži Si-En-Ena iz Ukrajine emitovanoj na N1, "sve istrebiti da bi se mogao imati mir".

Preporučujemo

Kolumne

7 20

NEĆE MOĆI: Selektivna humanost

12. 02. 2023. u 08:00

Kolumne

4 2

NEĆE MOĆI: Sedam ljutih demokrata

05. 02. 2023. u 09:00

Kolumne

5 5

NEĆE MOĆI: Lament nad Evropom

29. 01. 2023. u 10:57

Kolumne

5 2

NEĆE MOĆI: Kompradorski antikolonijalizam

22. 01. 2023. u 07:25

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije