NEĆE MOĆI: Hodočašća

Tek što je Čedomir Stojković sa cipela skinuo blato sa groba Adema Jašarija, Emilija Milenković se sprema da svoje đonove guli briselskim pločnicima. Kako različiti putevi vode na isto mesto?

Foto Z. Jovanović

HODOČAŠĆA hrišćana, muslimana i Jevreja se na prvi pogled umnogome razlikuju. Jedni odlaze na Hristov grob u Jerusalimu, drugi u Meki obilaze Kabu, a treći Zid plača. Ako se malo zagrebe ispod površine, brzo postaje jasno da je suština ovih hodočašća ista - odlazak na sveto mesto iziskuje određeni napor i žrtvu koji pokazuju spremnost da se služi Bogu, dok boravak na svetom mestu podrazumeva veću fizičku bliskost sa božanskim. Ideja hodočašća u današnjem sekularnom svetu nije više samo vezana za religijski momenat, nego i za profano.

Dobar primer toga je i upravo okončani Svetski ekonomski forum u Đavosu, pardon Davosu. Tamo se mora otići da bi se pridobila milost ne bogova večnosti, nego onih koji misle da su bogovi sadašnjosti. Koliko je ovo "hodočašće" važno i neizbežno pokazuje činjenica da ga ne odbijaju ni najmoćniji ljudi ovoga sveta, od američkog državnog sekretara, do kineskog premijera.

Zvaničnike manjih zemalja, poput naše, izlišno je i pominjati u ovom kontekstu. Ako je Vašington Jerusalim, a Davos Meka modernog sveta, Brisel bi se mogao uporediti sa Medinom, manje značajnim, ali opet izvanredno važnim svetim mestom. Zato na hadžiluk u Brisel u ponedeljak kreću dve odabrane predstavnice "neformalne grupe studenata i mladih 'Borba'", kako ih je ispravno definisala agencija Fonet jer teško da nešto može biti neformalnije i nereprezentativnije od njih, Emilija Milenković i Staša Cvetković. U jedan od hramova vere u svetlu evrounijsku budućnost Srbije, Evropski parlament, njih dve kreću kako bi visoke sveštenike ove religije, Klemena Grošelja, Andreasa Šidera i Violu fon Kramon, zamolile da evrounijskom panteonu upute molitvu da pojača pritisak na Srbiju jer je skrenula sa pravog evropskog puta i počela da pada u jeres suverenosti i neutralnosti. Sadašnja epitimija, po mišljenju neformalnih studenata i mladih, nije dovoljna.

"Dosta taj pritisak mora da se pojača i zato mi i želimo da odemo tamo i prenesemo to koliko, zapravo, možda građani ne osećaju taj pritisak i koliko ga tek vlast ne oseća i mislim da oni moraju da iskoriste sve mehanizme koje imaju da bi izvršili pritisak na ovu vlast", rekla je za evrounijski "Glas koncila", luksemburšku televiziju N1 mlada studentkinja Emilija Milenković.

Ajde što traži strožu kaznu za vlast, ali što za građane? Jer su glasali kako su glasali? DA LI u te "sve mehanizme" spada i bombardovanje tih građana da bi se srušila vlast, pitam se. Jer prošli put kada je Srbija skrenula u jeres, onu odbrane svog suvereniteta i teritorijalog integriteta, odbrane svojih građana od terorizma, "svi mehanizmi" podrazumevali su i krstareće rakete, i bombe, i osiromašeni uranijum. Za teološko opravdanje tadašnjeg kažnjavanja Srbije, poslužio je navodni pokolj u Račku. Poslužila bi i nešto ranija likvidacija porodice Jašari u Donjem Prekazu, ali je ta akcija policije bila besprekorna da ni zapadni magovi nisu raspolagali alhemijskim znanjem kojim bi eliminaciju beskrupulozne terorističke grupe pretvorili u pokolj nedužnih civila. Kako mi je pre nekih dvadesetak godina rekao jedan kolega kosovski Albanac objašnjavajući kako njemu kao muslimanu heroj može biti Skenderbeg, čovek koji se borio protiv islama, Albancima je nacija iznad religije.

Znači, nacija je zapravo božanstvo. To božanstvo iziskuje i svoje svete mučenike i za to teško je naći boljeg od Adema Jašarija. Po svecu i tropar, što bi se ono reklo među Srbima. Svetim moštima ovog pravednika proteklih dana otišao je da se pokloni i advokat Čedomir Stojković, lider jedne druge neformalne grupe koja se, između ostalog, bavi istragom porusica u Srbiji. Dobro je da se poklonio maloj Bljerini Jašari, ali da nije maloj Milici Rakić. Dobro je da Milici ne skrnavi grob, jer su nju ubili oni kojima se on klanja. POMISLIĆETE da nema razlike između Bljerine i Milice, ali ima. Prvo, Miličin otac nije bio terorista koji ubija američke policajce i civile. Drugo, nije Milicu uzeo za živi štit dok se sa policajcima obračunavao. Ako Stojkovića principijelno pogađa smrt dece, zašto ne ode da se pokloni grobovima one dece koja izginuše od ruke američkih snaga bezbednosti u Vejku u Teksasu?

Njih 28 je tamo izgubilo život u okolnostima vrlo sličnim onim u Donjem Prekazu. Možda nema ko da mu plati put do tamo? Evo, Emiliji i Staši su ga platile "organizacije civilnog društva koje su ih i ranije podržavale kroz sve njihove akcije". Možda će i Stojkoviću put do Vejka. Ili neće? Hodočašća ovih predstavnika neformalnih udruženja su različita, ali u svojoj suštini ista - njihov krajnji cilj jeste unižavanje i porobljavanje Srbije, iako tvrde da se zalažu upravo za suprotno - dostojanstvo i slobodu. Dostojanstvo i slobodu po meri blistavog Zapada gde se u ime tih vrednosti, da navedemo samo nekoliko primera, sudski gone najjači politički protivnici (Donald Tramp), pokušava zabrana najjačih političkih partija (Alternativa za Nemačku), tamniče novinari (Džulijan Asanž) i vlade sastavljaju na osnovu emotivnih veza (pogledajte najnoviju vladu Francuske). DOK oni kojima je Stojković lider na demonstracijama zbog navodne izborne krađe mašu zastavom sa natpisom "Evromajdan Srbija", drugi, poput demonstranata iz Kijeva od pre deset godina, podižu šatorska naselja na ključnim gradskim ulicama. I jedni i drugi čekaju Viktoriju Nuland da im donese kolačiće. Džon Mekejn se neće pojaviti - u međuvremenu je otišao Bogu na istinu. Onom pravom. A tom Bogu na istinu sada šalju i desetine hiljada Ukrajinaca koji ginu u sumanutom ratu protiv Rusije. Mala je to cena, smatraju, za ulazak u evropski raj na zemlji. Vera traži žrtvu.„

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije