NEĆE MOĆI: Vojevanje izgubljene bitke

DA LI sadašnja situacija u vezi sa rezolucijom o Srebrenici i prijemu "Kosova" u Savet Evrope dokazuje da je Srbija doživela "diplomatski fijasko", ili pokazuje upravo suprotno?

Foto Z. Jovanović

Sredinom maja 1943. dvadesetak hiljada partizana, među kojima je bio veliki broj borbeno nesposobnih ranjenika i tifusara, našlo se u obruču oko 130.000 nacističkih vojnika podržanih tenkovima i avijacijom.

Predstojeća Bitka na Sutjesci delovala je unapred izgubljeno. Posle oko mesec dana borbi, međutim, partizani uspevaju da probiju obruč i najveći deo svojih snaga spasu smrti i zarobljavanja. "Proboj partizanskih snaga sa Sutjeske odgovara čudu", istakao je svojevremeno odgovorni urednik nedeljnika "Vreme" Filip Švarm za Bi-Bi-Si na srpskom, dodajući da je "činjenica da Vrhovni štab nije na vreme shvatio opasnost opkoljavanja" i da je "činjenica i da su se suočili sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem, koji je raspolagao i ljudstvom, teškom artiljerijom i motornim prevozom, o čemu partizani nisu mogli ni da sanjaju".

Pavle Jakšić bio je u to vreme komandant 7. banijske udarne divizije NOVJ i odigrao je, prema rečima njegovog sina, novinara Boška Jakšića, ključnu ulogu u izvlačenju partizana iz obruča, što je u datim okolnostima predstavljalo pobedu. "Otac mi je više puta rekao da je to bila najteža noć u njegovom životu", rekao je Boško Jakšić govoreći o 8. junu kada je počeo proboj. "Ostalo je istorija, u kojoj nije bilo mesta za Pavla Jakšića", navodi Bi-Bi-Si na srpskom.

Izgleda da za Pavla Jakšića toliko nije bilo mesta u istoriji da i njegov sin zanemaruje podvig svog oca kada danas, kada je činjenica da se Srbija, da metaforički iskoristimo Švarmov citat, "suočava sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem, koji raspolaže i ljudstvom, teškom artiljerijom i motornim prevozom" Sada, kada se Srbija bori protiv usvajanja rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici i prijema tzv. Kosova u Savet Evrope, Jakšić u autorskom tekstu za luksembušrki list "Nova" (5. maj 2024) pita: "Zašto predsednik tako srčano ulazi u diplomatske bitke za koje se unapred zna da će biti izgubljene, što je slučaj i sa rezolucijom Generalne skupštine o genocidu u Srebrenici?"

Doživeli smo, piše Jakšić, "dva diplomatska fijaska u veoma kratkom periodu". Prvi je glasanje u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, kada su Kosovu otvorena vrata punopravnom članstvu u toj organizaciji, a "drugi debakl uslediće tokom maja u UN kada se očekuje da većina od 193 članice podrži rezoluciju koja će 11. jul proglasiti za međunarodni Dan sećanja na genocid koji su snage bosanskih Srba počinile 1995. u Srebrenici, kada je ubijeno 8.000 nenaoružanih bošnjačkih muškaraca i mladića" koji su, dodao bih, tako "goloruki" prethodnih godina masakrirali Srbe u Podrinju.

Važnije od isterivanja istine o dešavanjima u Srebrenici sada je, međutim, sagledavanje situacije na Ist Riveru i u Strazburu. Boško Jakšić je samo jedan u moru analitičara koji na luksemburškim medijima seire o "neizbežnom porazu" Srbije u UN i SE, zagovaraju predaju i ukazuju na "nesposobnost", "neuglednost" i "nemoć" naše sadašnje vlasti u međunarodnoj zajednici (na Kolektivnom zapadu).

U ovom kontekstu važno je, pre razmatranja aktuelne situacije, uzeti u obzir činjenicu da je jedna od nesumnjivo najmoćnijih država na svetu, čiji uticaj na Zapadu ide toliko daleko da se zbog njenih interesa prave skandali čak i na manifestacijama poput "Evrovizije" - Izrael - "poražena" u Generalnoj skupštini UN izglasavanjem rezolucije o članstvu Palestine u svetskoj organizaciji sa 143 glasa "za", devet "protiv" i 25 uzdržanih.

Iako rezolucija o "genocidu" u Srebrenici i dalje ima velike šanse da bude usvojena, već sada je jasno da nema teorijske šanse da odnos glasova bude i približno sličan. I to pod uslovom da ta rezolucija ikada bude stavljena na glasanje, za šta, kako vreme odmiče, ima sve manje šansi. Činjenica da se to glasanje odlaže dovoljno govori o uspehu srpske diplomatije u toj "unapred izgubljenoj bici" i demantuje stav luksemburških analitičara o "diplomatskom fijasku".

Slična stvar se dešava i sa prijemom tzv. Kosova u SE. Prijem otcepljene južne srpske pokrajine nije se našao na dnevnom redu sastanka Komiteta ministara zakazanog za 16. i 17. maj, ali to ne znači da ova tačka u narednih deset dana neće biti uvrštena u agendu.

Već i samo odlaganje onoga što je bio "završen pos'o" je dovoljno indikativno, ali tu su još i glasovi koji se pojavljuju poslednjih dana o tome kako velike evropske sile odustaju od ideje prijema "Kosova" u SE. Među tim glasovima su sile poput Francuske, Nemačke, Italije. Čak se i dosadašnji izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar "brine" da Priština neće imati dovoljno glasova za članstvo u SE.

Da smo ćutali, da nismo vodili "unapred izgubljene bitke" nikada u svojoj istoriji ne bismo izvojevali nijednu pobedu, pa makar pobeda bilo i samo "izvlačenje iz obruča".

Kako smo došli do toga da potomci onih koji su odbijali svaku ideju predaje i očajnički tražili izlaz iz bezizlazne situacije sada zagovaraju defetizam?

Ako je jalov posao boriti se za svoje interese protiv volje najvećih svetskih sila i ako je ugled Srbije toliko srozan u međunarodnoj zajednici, kako je, onda, moguće da naum o žigosanju Srba kao genocidnih i proglašavanju "Kosova" za "državu" koja je "oaza" ljudskih prava i međuetničke tolerancije imaju toliko prepreka na svom putu? Kada moćna zemlja poput Izraela može da doživi poraz u Generalnoj skupštini UN sigurno je da to može i Srbija, ali da li strah od poraza treba da nas obeshrabri u borbi za svoje mesto u istoriji?

Preporučujemo

Kolumne

0 8

NEĆE MOĆI: Oko genocidnosti nema spora

14. 04. 2024. u 07:00

Kolumne

0 5

NEĆE MOĆI: Holidej u Strazburu

07. 04. 2024. u 07:00

Kolumne

3 10

NEĆE MOĆI: Šabićev princip i svete krave

31. 03. 2024. u 07:00

Politika

0 10

NEĆE MOĆI: Nastavlja se laž kojom je sve počelo

24. 03. 2024. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije