Kolumne

SREBRENICA SRPSKA GERNIKA: Autorski tekst Milivoja Ivanišević

15. 05. 2024. u 13:00

DECENIJAMA sami sebe saplićemo i potom se mučimo kako da izađemo iz situacije u koju smo se zapetljali. Tako je i sada.

СРЕБРЕНИЦА СРПСКА ГЕРНИКА: Ауторски текст Миливоја Иванишевић

Odavno smo u velikoj nevolji u sučeljavanju sa svojim pokojnicima. Kako ih ovekovečiti i kako sprečiti da ih ponovo ne izgubimo u nekom našem već uobičajenom zaboravu. To je najkrupnija nacionalna nedoumica koja nas zbog slučaja Srebrenice zaista mnogo opterećuje. Recept za izlaz sigurno je da postoji, ali nam nije dostupan. Ili još nije došao nadohvat naših shvatanja.

Već je dokazano da pokojnike lako zaboravljamo i dobar deo prošlog veka proveli smo kao hipnotisani i u hipnozi zaboravili na sve što nas je kao narod snašlo, pa čak i u tek minulom veku. Pri kraju poslednje decenije 20. veka u Srebrenici su poubijani svi Srbi, bez obzira na pol ili uzrast. To su meštani koji nisu hteli da odu iz grada u kome su rođeni ne samo oni, već i njihovi roditelji i roditelja roditelji. Pobijeni su i svi ratni zarobljenici i ljudi pohvatani i dovedeni iz spaljenih okolnih srpskih sela. Na kraju 20. veka u Srebrenici i tom delu Podrinja nije bilo starosedelaca srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti. Od nekad dominantnog naroda na svojim ognjištima ostalo je još svega devet odsto živih stanovnika u selima pokraj Drine: Crvica, Liješće, Petrića i uslovno Skelani. To su Srbi koji su jedini mogli da počine genocid.

Ali, možda nije baš o njima reč. Možda je reč o davno poznatoj i identifikovanoj grupi NATO plaćenika koji su za ogromne, a ima dokaza i zlatne, nagrade i garanciju da će biti zaštićeni od Haga, uz asistenciju britanskih i francuskih organizatora, izvršili streljanje nekoliko grupa muslimanskih vojnika. U to vreme glavnu reč u BiH vodio je Unprofor, sastavljen u najvećoj meri, a ponegde i jedino, od predstavnika Velike Britanije i Francuske. Zato nije problem i ne čudi što Haški tribunal, pa čak ni muslimanski sud, nikad tu bratiju ne pohapsi i ne osudi. Odgovor je veoma jasan. Tada ne bi bilo ni sadašnjeg genocida, ni prikrivanja pokolja Srba u gradu. Trebalo je samo da prođe dovoljno vremena i da se ceo teret prebaci na drugu stranu, na tuđi obraz i pleća.

To se i sada, kad u Savetu bezbednosti UN nije prošla rezolucija, i dogodilo.

U toj konstelaciji moguće je tumačiti ponašanje srpskih političara, čak i nekadašnjih predsednika država, koji kao čin pokajanja, vence cveća donose na groblja srpskih ubica, a ne svojim pokojnicima u Srebrenici, u kojoj su svi Srbi poubijani samo zato što su to što jesu - Srbi. Da li su donosioci cveća bili svesni tog neoprostivog i grešnog ignorisanja vlastitih žrtava, a time su godinama hranili obmanu domaće i svetske javnosti da su Srbi počinili neki mega zločin i traže oproštaj. Srebrenica je po onom što se dogodilo srpska Gernika. I pitanje je do kada ćemo te zablude biti svesni i konačno svoj narod osloboditi višedecenijskog osećaja krivice, jer Srbi u Srebrenici nisu za sve vreme rata ubili nijednog muslimana.