NEĆE MOĆI: Nobelovci

ZAŠTO ni američki Donald Tramp ni naši blokaderi ne treba da tuguju što ove godine nisu dobili Nobelovu nagradu za mir, zašto je uspeh Marije Korine Mačado i njihov, i kakve to veze ima sa sankcijama NIS-u

Foto Z. Jovanović

Naravno, američkom predsedniku Donaldu Trampu zbog, između ostalog, njegovog narcisoidnog karaktera to nikako nije dovoljno, ali malo manji egoista svakako bi bio zadovoljan time što je dobitnica Nobelove nagrade za mir Marija Korina Mačado ovo priznanje posvetila upravo njemu za "njegovu odlučujuću podršku našoj borbi". Kakva je ta "odlučujuća podrška" i kakva je ta "njihova borba"?

Trampova podrška ne oličava se samo u nezakonitom ubistvu 21 Venecuelanca u proteklih nekoliko nedelja u napadima američke vojske na brodove za koje Tramp i njegov ministar odbrane Pit Hegset tvrde da prevoze drogu "namenjenu trovanju Amerikanaca". Ni Tramp, ni Hegset međutim, nisu pokazali nijedan dokaz za svoju tvrdnju. Štaviše, načinom na koji su ubijeni (raketnim napadima na pučini) svi potencijalni dokazi njihove umešanosti u trgovinu drogom su uništeni, a zakonski pravosudni proces je, valjda, jedini validni način za obračun sa kriminalcima u pravnoj državi.

Mnogo više od gomilanja američkih vojnika, aviona i ratnih brodova u blizini Venecuele, i konstantnog pritiska, Trampova "odlučujuća podrška" "pravednoj borbi" venecuelanske opozicije sastoji se u sankcijama naftnom sektoru koje je Tramp ovoj zemlji uveo 2017. i koje traju do dana današnjeg. Kako je čuveni američki ekonomista, profesor na Univerzitetu Kolumbija Džefri Saks pisao još 2019. godine: "Čak i bez otvorene vojne intervencije, američka sankciona politika će, ukoliko se sa njom nastavi, izazvati glad. Prekidajući venecuelansku trgovinu naftom sa SAD i preteći sankcijama neameričkim firmama koje posluju sa venecuelanskom državnom naftnom kompanijom, Trampova administracija je stvorila jedan od najsurovijih sankcionih režima u skorijoj istoriji. Ali umesto izazivanja državnog udara, ekonomsko izolovanje države koja se suštinski izdržava prihodima od izvoza nafte moglo bi, umesto tome, voditi masovnoj gladi".

Da li je ovaj citat Džefrija Saksa dovoljan da vam bude jasno na čemu novopečena mirovna nobelovka zahvaljuje Trampu? Pri tome je dovoljno bestidna da u svojoj izjavi zahvalnosti pomene i "namučeni narod Venecuele". Zar ne bi bilo svojstveno jednoj mirovnoj nobelovki, nagrađenoj za svoj "neumorni rad na unapređenju demokratskih prava naroda Venecuele i njenu borbu za postizanje pravedne i mirne tranzicije iz diktature u demokratiju", da po dobijanju ovakvog priznanja pozove Trampa da njenom "namučenom narodu" makar malo olakša život, sačuva ih od gladi i bolesti (usled sankcija Venecuela ima ogroman problem i u nabavljanju lekova i medicinskih sredstava) te makar ublaži sankcije protiv navodno "diktatorskog režima" Nikolasa Madura, koji uprkos tome što je "tiranin", redovno održava izbore na kojim opozicija nikako ne pobeđuje (na parlamentarnim izborima u maju ove godine čavistička partija Nikolasa Madura osvojila je čak 83,54 odsto glasova i pobedila u 23 od 24 pokrajine)?

Zaista, zar jedan mirovni nobelovac može da bude zahvalan na sistematskom uništavanju sopstvene zemlje i ovakvom mučenju sopstvenog naroda zarad ličnog političkog interesa? Da jedan opozicioni lider to može, znamo. Iz sopstvenog iskustva. Čudno je i da jedan mirovni nobelovac može da bude bezosećajan poput Mačadove ne samo u odnosu na stradanje svog naroda nego i drugog, jer ona bezuslovno i snažno podržava i strahotu koju Izrael čini u Pojasu Gaze uz obećanje izraelskom premijeru Benjaminu Netanijahuu da će kad jednog dana dođe na vlast u Bolivarskoj Republici, ambasadu premestiti u Jerusalim.

O nasilničkim taktikama "demokratske" venecuelanske opozicije već sam u mnogo navrata pisao, poslednji put na stranicama "Novosti" krajem avgusta ove godine, ukazujući na sličnosti njihovog opozicionog rada sa aktivizmom naših blokadera, kao i na sličnost njihovog društvenog i socijalnog statusa. Čavisti koje danas predvodi Maduro ne pobeđuju ovako ubedljivo na izborima zbog toga što mnogo kradu (onoliko ukrasti je nemoguće), nego zato što imaju podršku najširih slojeva siromašnog venecuelanskog stanovništva čiji su standard između 1999. i 2012. preporodili, na nezadovoljstvo do tada privilegovanih elita. Što se nasilja tiče, podsetiću vas na tamošnje blokade i sabotaže, ali i na linč i spaljivanje ljudi osumnjičenih za podršku Maduru.

Sada se pojavila još jedna sličnost - sankcije protiv NIS, odnosno našeg naftnog sektora. Za razliku od Venecuele, nama sankcije nisu otvoreno uvedene zarad slabljenja vlasti, nego navodno da bi se sprečilo finansiranje "ruske agresije" u Ukrajini. Da je ovo drugo istina, Amerikanci bi prvo morali samima sebi da uvedu sankcije, jer oni i dalje finansiraju "rusku agresiju" kupovinom ruskog uranijuma i to čak više otkako je počela specijalna vojna operacija, nego pre njenog početka - 2021. SAD su uvezle 550,4 tone obogaćenog uranijuma u vrednosti od 645 miliona dolara, 2023. godine 701 tonu u vrednosti od 1,2 milijarde dolara, a 2024. se vraćaju na "predratni nivo" od 624 miliona dolara.

Američki otpravnik poslova u Beogradu Aleksandar Titolo (nomen est omen?) istovremeno nas licemerno ubeđuje da sankcije "nisu usmerene protiv Srbije ili srpskog naroda, već protiv ruske vlade" i da je njihov cilj da se izvrši pritisak na Rusiju. Isto kao onomad što Slobodan Milošević nije imao goriva, hleba, lekova, tako ih danas ni Putin neće imati. Hoće li i naši "nobelovci" jednog dana zahvaljivati Trampu? 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije